Zdrava maca - Royality SHOW

Reč, dve o mačkama i drugim životinjama...

 

U našoj je kući i pre mog dolaska na svet uvek bilo kućnih ljubimaca. Rođenjem moga brata i mene ta harmonična idila zajedničkog življenja nije se ni najmanje promenila. Još jedan novi stanar ušao je u našu kuću i u moj život kada sam bio sasvim mali. Sećam se da je moja majka, vraćajući se kući, u jednoj ruci nosila njega a u drugoj korpu sa pijace. Bilo je to štene nemačkog ovčara. Klempavo sa debelim šapama ali umiljato i veoma lepo..

Bio je toliko mali da je mogao da stane na dlan njene ruke. Dobili smo ga kao poklon, od našeg prvog komšije, već tada priznatog i poznatog vajara Lojze Dolinara. Moj otac mu je odmah dao ime Solex, po jednom od junaka iz knjige Džeka Londona...koja se zvala "Beli očnjak".

Ubrzo je Solex dobio novog drugara....jedno malo tigrasto mače, koje sam po mom dobrom običaju pokupio negde sa ulice, ali ni dan danas ne znam gde. Živeli su u srećnom i skladnom odnosu, obožavajuci jedno drugo. Bili su privilegovani kućni ljubimci za koje smo svi bili jako vezani. Rasli su uz nas i mi uz njih. Bili su naše velike ljubavi, naša sreca i naše veliko zadovoljstvo. Za njih me i danas veže bezbroj divnih trenutaka i lepih uspomena, koje su ispunile moje detinjstvo i godine odrastanja. Nažalost, posle niza godina koje smo proveli zajedno dosao je i dan kada smo se morali rastati.....Rastanak se desio onog trenutka kada je bioloski sat ovih divnih stvorenja prestao da kuca.....

Ta vrsta ljubavi, bar što se mene tiče, nije deljiva. Podjednako volim i osećam ljubav prema svim životinjama i njihov sam veliki ljubitelj i zastitnik. Iz te velike potrebe da im pomognem, pre deset godina sam uz pomoć nekolicine prijatelja osnovao prvi profesionalni azil za napuštene zivotinje "Riska" u Beogradu. On i danas postoji i funkcioniše zahvaljujući ljudima dobre volje, koji mi u tom poslu daju svoju bezrezervnu podršku, ali u isto vreme osećam neku vrstu žaljenja za sve one ljude koji tu ljubav nemaju ili je ne osećaju.

 

Koliko mačaka imate u svom domu? 

 

Moja kuća je "narodna kuhinja" za sve mace koje u mom komšiluku teško dolaze do hrane....

Za one plašljivije, hrana je dostupna na više mesta u mom dvoristu, ali ima i onih koje su hrabrije a samim tim i privilegovanije pa im se obroci serviraju u kući u kojoj i borave.

Što se tiče brojčanog stanja, ne bih da ih prebrojavam.

Još davno je Čerčil rekao da se civilizacijski pomak jednog društva ogleda u odnosu pojedinca prema životinjama i sredini u kojoj živi. Taj civilizacijski pomak se ovde još nije desio, niti će se desiti u nekoj skorijoj buducnosti. Vrlo cesto se zapitam zbog čega je to tako? Mislim da odgovor leži u činjenici da veliki broj ljudi na ovim prostorima pripada nekoj vrsti polusveta koji je u stalnom sukobu sa civilizacijskim vrednostima i koji ih teško prihvata. Takve osobe najčešće ispoljavaju primitivizam, agresivnost i aroganciju, a sve to zbog kompleksa niže vrednosti i nekog sopstvenog straha od uređenog, kulturnog i civilizovanog društva. Od takvih osoba ne možete očekivati da vole životinje. Mržnja i agresivnost su im usađeni mehanizmi na osnovu kojih jedino funkcionišu.

U civilizovanom svetu se sa takvim ljudima bave sociolozi, psiholozi a bogami i psihijatri. Sa njima se radi vrlo ozbiljno i temeljno. Takve osobe vrlo lako mogu preći onaj prag, dozvoljene tolerancije a onda postaju opasni i za širu okolinu. Na ovim prostorima je tu vrstu socijalizacije vrlo teško sprovesti, jer broj pacijenata daleko nadmašuje brojčano stanje psihologa, sociologa, psihijatara i svih onih kojima je dužnost da se njima bave.

Zato bih još jednom napomenuo važnost primene Zakona o dobrobiti zivotinja i uveo rigoroznije kazne za one koji taj zakon ne poštuju i koji ga krše. Kod nas se pokazalo, da su u nekim drugim segmentima zivota, novčane i zatvorske kazne mnogo delotvornije od bilo kakve posete psihologu i sociologu. Zato treba raditi na usavršavanju i boljoj primeni ovog zakona pa će i pojedinci koji ga krše,  biti prinuđeni da menjaju sami sebe.