Virus mačije leukemije - (FeLV - Feline Leukaemia Virus), kao i FIV, pripada grupi virusa koji se nazivaju "retrovirusi". Ovi virusi izazivaju dugotrajna oboljenja koja oštećuju imuni sistem mačaka čijim slabljenjem on postaje podložan drugim oboljenjima i infekcijama. Sem toga, virus mačje leukemije FeLV izaziva tumore kod 20-30% obolelih mačaka.
Kako se prenosi virus mačje leukemije?
Mačke se mogu zaraziti virusom FeLV na dva načina:
1. Embrioni mačića budu inficirani u materici majke mačke koja je nosilac virusa. Mačići se mogu inficirati i sisanjem majčinog mleka. Po ovome se FeLV razlikuje od FIV-a gde ne može doći do prenošenja virusa sa majka na mačiće, mada im može preneti antitela.
2. Prenošenje virusa sa mačke na mačku je moguće samo ako postoji duži boravak mačaka u istom prostoru. Pljuvačka inficirane mačke sadrži virus koji relativno kratko opstaje van tela domaćina, stoga verovatnoća za prenošenja zaraze postoji isključivo kao posledica direktnog dodira sa inficiranom mačkom. To konkretno znači da je neophodno međusobno lizanje, istovremeno uzimanje hrane iz iste činije ili krvavi ugriz kako bi virus bio prenet sa jedne na drugu jedinku. Važno je istaći razliku u odnosu na virus FIV gde se infekcija prenosi ugrizom, ali nije potvrđeno da se virus prenoši prilikom zajedničke ishrane ili međusobnim lizanjem. Takođe, virus FeLV se nalazi i u suzama, nosnim izlučevinama i mokraći zaraženih mačaka, ali je šansa da se tim putem virus prenese na druge mačke manja u poređenju sa pljuvačkom. Naravno, i sama krv inficirane jedinke sadrži virus pa je obavezno da sve jedinke od kojih se uzima krv za transfuzije krvi budu podvrgnute testiranju na FeLV i FIV.
Šta se događa nakon što mačka bude inficirana virusom mačje leukemije?
Reakcija organizma zavisi od starosti mačke. Otpornost organizma na infekciju FeLV se povećava sa godinama. Većina tek rođenih mačića dobija antitela na FeLV od svoje majke, i na taj način su zaštićeni ukoliko dođu u kontakt sa virusom. Ipak, ukoliko mačići koji od majke nisu dobili antitela (što se dešava ukoliko majka nije prethodno bila u dodiru sa virusom) budu izloženi virusu, oni postaju trajno inficirani. Mačići u uzrastu između šest nedelja i četiri meseca, kojima je prestalo delovanje imuniteta stečenog od majke, u slučaju izloženosti virusu FeLV u 85% postaju trajno inficirani.
Od mačića starijih od četiri meseca i odraslih mačaka, samo 15% će biti trajno inficirano. Ostalih 85% će stvoriti antitela na virus i ozdraviti. Takve mačke će steći doživotnu otpornost na FeLV, što se može proveriti testom na antitela koja uništavaju ovaj virus (VN test). Pitajte svog veterinara da li vrši ovakvu vrstu testiranja. Zaključak je da su od virusa mačje leukemije najugroženiji mačići starosti od šest nedelja do četiri meseca. Od mačića koji budu trajno inficirani, 80 do 85% ugine sa 2 do 5 godina starosti. Takođe, mačići inficirani u meterici najčešće uginu u ovom periodu. Dugoročna prognoza uglavnom nije povoljna za mačiće zaražene u ovom periodu života.
Koji su simptomi mačje leukemije?
Najčešće par nedelja od inficiranja, mačka počinje se oseća loše uz povećanje temperature u kraćem periodu. Porast temperature može biti mali i teško primetan. Posle oporavka od prvih simptoma, moguće je da se novi simptomi neće javiti u narednih nekoliko nedelja pa čak do više godina. Kada (i ako) se novi simptomi ipak manifestuju, trećina inficiranih mačaka dobija tumore – u grudnom košu (grudna žlezda), crevima, limfnim čvorovima, bubrezima, jetri, slezini ili koštanoj srži ("prava leukemija"). Druge dve trećine mačaka mogu imati druge probleme – anemiju, neplodnost, spontane pobačaje i/ili različite infekcije usled virusa koji im uništava odbrambeni sistem. Ove infekcije obuhvataju infektivni peritonitis kod mačaka (FIP - Feline Infectious Peritonitis), toksoplazmozu, mačiju infektivnu anemiju i nekoliko hroničnih infekcija poput gingivitisa, infekcije kože, gripa... Kako ova oboljenja imaju različite simptome koje mogu izazvati i druge bolesti, mačija leukemija se može nedvosmisleno utvrditi samo analizom uzorka krvi.
Dijagnostikovanje mačje leukemije
Pre svega se radi analiza krvi. Veterinari uz pomoć postojećih setova mogu raditi testove u ordinacijama ili slati krv na analizu u specijalizovane laboratorije. Set za testiranje se najčešće naziva ELISA test, iako u zavisnosti od proizvođača imaju nekoliko imena. ELISA test detektuje antigen (deo virusa) u krvi. Postoje i testovi za koje se koristi pljuvačka (bris).
Obe vrste testova imaju visok nivo osetljivosti i ponekad daju netačne tj. "lažno pozitivne" rezultate. Uzrok lažno pozitivnog rezultata može biti kontaminacija drugim uzorcima ili laborant koji ne poštuje predviđen protokol. Bez obzira, ELISA testovi su jako korisni jer brzo daju rezultate (ukoliko mačka treba da bude vakcinisana u slučaju da je rezultat negativan).
Ukoliko je ELISA test pozitivan, treba izvršiti ponovno testiranje da bi se potvrdilo da je rezultat zaista pozivitan tj. da je mačka zaista inficirana. "Potvrdu" je moguće uraditi uz pomoć dva testa. Test izolovanja virusa izvodi se u Velikoj Britaniji uz naknadu jedino pri Katedri za virologiju mačaka na Univerzitetu u Glazgovu ili u Centru za felinologiju Univerziteta u Bristolu. Centar u Glazgovu ne naplaćuje dodatno testiranje uzoraka koji su pozitivni na ELISA testu, deo veterinara najčešće prvo pošalje test njima kako bi se izbegli ponovljeno vađenje krvi. Međutim, kako je većina testova negativna, drugi veterinari obično koriste setove za testiranje pa šalju na proveru samo one koji su pozitivni. IFA (imuno-florescentna antitela) test kod nas koristi samo jedna laboratorija (VetLab). Pouzdanost IFA je veća od ELISA testova i po efikasnosti je slična izolovanju virusa (98.3%). Zbog brzine se može da se koristi kao prvi test ali se za potvrdu savetuje izolovanje virusa.
Većina mačaka koje su pozitivne na testu izolovanja virusa je najverovatnije inficirano u skorije vreme. 85% mačaka razvija antitela koja eliminišu virus i stvaraju imunitet na buduće inficiranje. Za stvaranje imuniteta treba do dva meseca. Zbog toga se ponovo moraju testirati sve prvobitno pozitivne mačke nakon 8 do 12 nedelja. Pozitivan FeLV test ne znači da je oboljenje koju mačka ima posledica FeLV-a. Postoji mogućnost da se radi o slučajnom podudaranju. Radi sigurnosti, ukoliko su rezultati pozitivni, i dalje treba sprovesti testove za druge moguće uzroke bolesti.
Lečenje mačje leukemije
Trećina mačaka koje obole kao posledica zaraženosti virusom mačje leukemije dobiće tumore (limfosarkome). Ne postoji specifična terapija za ovaj virus, ali se neki oblici tumora mogu lečiti citostaticima. Ovi tretmani ne dovode do izlečenja, ali je njima moguće postići određene periode (i do više godina) povlačenja simptoma tj. remisije (perioda kada mačka deluje izlečeno). Najbolje rezultate daju kombinacije lekova.
Dve trećine inficiranih mačaka oboljevaju od infekcija koje nisu direktna posledica samog FeLV virusa, nego posledica oslabljenog odbrambenog sistema od strane virusa. Većina tih oboljenja jeste izlečivo, ali će neke mačke ipak uginuti, jer njihov organizam nije u stanju da se izbori sa infekcijom. Veterinari neretko savetuju testiranje mačke na leukemiju ukoliko terapija za neku hroničnu infekciju ne daje očekivane rezultate.
Anemija je česta pojava kod mačaka obolelih od virusa leukemije. Pretpostavlja se da su mačke pozitivne na FeLV podložnije anemiji koju izaziva parazit u krvi koji se razvija jer organizam mačke ne može da suzbije infekciju. Anemija se leči antibioticima (doxycyclin) i steroidima, sa različitim uspehom. Uzrok anemije može biti i direktna posledica dejstva virusa na koštanu srž. U takvim slučajevima terapija steroidima ili drugim lekovima koji suzbijaju imunitet (imunosupresanti) nekada daje rezultate. Naravno, uvek treba pokušati sve da se spase život mačke.
Sterilitet i pobačaji se javljaju u 9 od 10 ženki pozitivnih na FeLV. Ostale ženke rađaju inficirane mačiće i na taj način zaraza ide dalje. Ne postoji terapija za mačiće, i oni u najvećem broju slučajeva uginu u roku od 2 godine. Pozitivnu ženku svakako treba sterilisati kako bi se izbeglo rađanje neizlečivih mačića, nosilaca virusa.
Kontrola FELV
Virus mačije leukemije se prenosi ili sa inficirane majke na potomstvo ili direktnim kontaktom sa mačićima uzrasta do 4 meseca. Samo 15% mačića uzrasta preko 4 meseca biće zaraženo i to samo u slučajevima kada su izložene većim količinama virusa.
Zbog svega navedenog, potrebno je testirati sve reproduktivno sposobne ženke te sterilisati one koje su pozitivne na virus kako bi se bolest zaustavila na toj generaciji mačaka. Nažalost, ovo nije realno očekivati. Izuzimajući mačke sa pedigreom (koje bi se u teoriji morale testirati pre parenja), većina mačijih trudnoća nije planirana.
Usled dugog perioda između trenutka inficiranja mačke virusom i oboljevanja (do 5 godina u 85% ili duže u 15% slučajeva), postoji dug vremenski period u kome zaražene mačke bez simptoma mogu preneti infekciju. Najbolja kontrola je korišćenje testova kako bi se odredili nosioci virusa i kako bi se sprečilo da virus pređe na druge mačke. Kako virus FeLV živi kratko u spoljnoj sredini, neophodan je direktan kontakt da bi se preneo drugoj mački. Konkretno, to znači međusobno lizanje, uzimanje hrane iz iste činije ili krvave ujede tokom tuče ili parenja. Znajući to, moguće se preduzeti mere kako bi se sprecilo širenje virusa. Ne postoji rizik prenošenja FeLV sa jedne mačke na drugu samo zato što žive u istoj kući ako nisu u direktnom kontaktu. Pored toga, ne postoji rizik inficiranja ako mačku ostavite na čuvanje u pansion koji se održava na pravilan način. Kako se virus nalazi u urinu, toaleti sa posipom su mogući izvor infekcije ukoliko se posip ne menja posle upotrebe. Ipak, osetno je manja mogućnost da će mačka biti izložena velikoj količini virusa preko toaleta, nego ako je liže mačka koja ima virus prisutan u pljuvački.
Danas na tržištu Srbije postoji vakcina protiv mačije leukemije Purevax FeLV. Vakcine su delotvorne u 70-80% slučajeva, tako da treba imati u vidu da određen broj mačaka neće biti zaštićen uprkos vakcinaciji. Savetuje se testiranje mačaka na FeLV pre vakcinacije jer vakcina neće delovati ukoliko je mačka već inficirana. Ipak, mačka koja je zaražena neće imati posledice ako dobije tu vakcinu, pa neki veterinari misle da je nepotrebno praviti stres mački i trošak vlasniku.
Nažalost, ne postoji savetovalište za vlasnike koji saznaju da njihova inače potpuno zdrava mačka nosilac potencijalno smrtonosne bolesti. Ponovni stresni period predstavlja kontrolno testiranje posle 12 nedelja. Ukoliko je test tada negativan, može se pretpostaviti da je mačka savladala infekciju i razvila doživotni imunitet. To se proverava putem testa na antitela koja ubijaju virus FeLV. Ako test potvrdi da je mačka imuna, ušteda je na troškovima redovnih vakcinacija (što treba imati u vidu kada plaćate ponovne testove).
Kako se ophoditi sa mačkom koja je FeLV pozitivna?
Ako je mačka pozitivna u dva testa izolovanja virusa u roku od 12 nedelja, to govori da je doživotno zaražena.
Ako mačka ne pokazuje nikakve simptome, nije potrebno lečenje, ali treba znati da 85% inficiranih mačaka ugine u roku od 5 godina (u poređenju sa 15% opšte populacije mačaka). Do kraja svog života takva će mačka biti izvor infekcije za druge mačke sa kojima dolazi u direktan kontakt. Uopšteno govoreći, ako vlasnik mačke pozitivne na FeLV razmišlja o nabavci još neke mačke, tu (potencijalno) novu treba testirati na antitela koja neutrališu FeLV. Ako "nova" mačka poseduje ta antitela, otporna je na leukemiju i slobodno može živeti sa mačkom koja je pozitivna na virus. Samo vakcinisanje "nove" nije dovoljno jer se može desiti da je baš ona u 20% mačaka na koje vakcina ne deluje. Ukoliko se dogodi situacija da je vlasnik prinuđen da uzme još jednu mačku (kao npr. u azilima), treba zapamtiti da je prenošenje virusa između odraslih mačaka veoma teško. Efikasne su i jednostavne sledeće mere predostrožnosti: odvojene činije za hranu i zamena posipa odmah nakon upotrebe.
Ako je zaražena mačka u kući sa više drugih mačaka, ostale mačke su verovatno ili nosioci virusa ili imaju antitela koja ubijaju virus te su imune (vrlo verovatno ako su sve mačke odrasle) ili, ako nemaju direktnog kontakta sa inficiranom mačkom, moguće da ne spadaju ni u jednu ni u drugu grupu. Ne zaboravite da je najveći rizik inficiranja za mačiće u uzrastu do 4 meseca života.
Mačke sa FeLV u azilima
Leukemijom zaražene mačke predstavljaju veliki problem za azile jer je mali broj ljudi raspoložen da ih usvoji. FeLV-pozitivne mačke bez simptoma je moguće udomiti u porodicama koje nemaju drugih mačaka (niti mačića). Ipak, ovoga se ne treba pridržavati toliko striktno da dobrobit mačke bude zaboravljena, pošto je rizik prenošenja među odraslim mačkama veoma nizak. 85% mačaka razvije sopstveni imunitet na mačiju leukemiju, ali ukoliko mačka nije testirana ili je testirana i ustanovljeno je da nije imuna, moguća je vakcinacija, a osim toga, treba imati u vidu da prenošenje virusa nije jednostavno.
Mačke bez doma koje su pozitivne na FeLV predstavljaju poseban problem. Ukoliko su sklone tučama treba ih sterilisati jer ovo može umanjiti agresivnost (ove mačke u praksi nisu testirane osim ako nisu uhvaćene zbog sterilizacije). Ne postoji mnogo toga što je moguće uraditi, iako agresivne mačke lutalice mogu biti „relocirane“. U situacijama kada postoji čopor, ukoliko je ceo čopor sterilisan kako nema rizika od rađanja zaraženih mačića, najbolje je ostaviti ih zajedno. Odrasle mačke koje nisu pozitivne na FeLV su verovatno imune.
Nažalost, neosnovano je razmišljati da ćemo ikada uspeti da eliminišemo FeLV iz mačije populacije pošto postoji veliki broj mačaka koje nikada nisu bile kod veterinara. Samim tim ubijanje mačaka koje nemaju simptome, a testirane su i pokazalo se da su pozitivne, a sve sa ciljem da se spreči širenje zaraze ne samo da je okrutno već je i potpuno bespredmetno. Treba da učinimo sve što je moguće za svaku mačku koja se nađe u toj situaciji.
Pomozite da sprečimo širenje mačije leukemije – sterilišite Vašu mačku.
Autorka teksta: Maureen Hutchison BSc, BVMS, MRCVS
Prevod: Mila Milošević
Tekst objavljujemo ljubaznošću azila za mačke "Jessica" - www.helpanimals.org.rs