Neverovatna vest osvanula je pre samo nekoliko sati, 1. avgusta 2015. u popodnevnim časovima na Facebook stranici "Zimbabwe Conservation Task Force", neprofitne organizacije koja se bavi zaštitom ugroženih životinja u Zimbabveu.

Kratka informacija obaveštava javnost da je i drugi lav, Sesilov brat Džeriko (Jericho) ubijen od strane lovaca koji su ilegalno boravili u nacionalnom parku. Nakon što je lava Sesila ubio američki zubar Volter Palmer (Walter Palmer), stručnjaci su se plašili da će Sesilovi potomci možda stradati od strane nekog drugog odraslog lava koji želi da preuzme teritoriju. Na njihovo iznenađenje, Sesilov brat Džeriko je pritekao u pomoć, štiteći Sesilove mlade.

Prema rečima J. Rodrigeza, zvaničnika organizacije Zimbabwe Conservation Task Force, lav Džeriko (slika dole) je ubijen u subotu 1. avgusta u 16h, dok detalji ove katastrofe nisu još saopšteni.





Lav Sesil je bio jedna od najomiljenijih životinja u nacionalnom parku Hwangwe, a život je izgubio od strane poznatog krvoloka, lovca iz Minesote (slike gore). Dotični zubar će se suočiti sa licem pravde, iako sam tvrdi da je regularno platio 50 hiljada dolara za dozvolu da ubije lava u Zimbabveu. Lav Sesil je prema nekim informacijama namamljen van teritorije nacionalnog parka, a zatim pogođen strelom. 40 sati kasnije, lovačka potera je stigla ranjenog lava, dokrajčila ga vatrom iz puške, a zatim su mu odrali kožu i odsekli glavu! (Ne čudite se, ovo je uobičajeno ponašanje lovaca - i mislite o tome kada vas budu lagali kako oni vole prirodu i životinje!)

Iako je lov u većem delu Zimbabvea legalna stvar koja se legalno plaća, ovakvi i drugi primeri odlično ilustruju šta su lovci, bez obzira da li ubijaju po zakonu ili van zakona.



STOP LOVU!

Izvor vesti:
Inhabitat.com
Zimbabwe Conservation Task Force Facebook page

Istraživači su otkrili da jako mladi miševi, nakon što su duže vremena izloženi mirisu supstvance iz mačje mokraće, kasnije u životu ređe izbegavaju miris mačaka.

Po svemu sudeći, mačke osim strpljenja, brzine i spretnosti, protiv miševa u svom arsenalu imaju i hemijsko oružje - i to u svom urinu!

Ove informacije su objavljene na godišnjem sastanku eksperimentalnih biologa održanom nedavno u Pragu. Istraživači sa Instituta Severtov iz Moskve su prethodno otkrili da supstanca koja se, verovali ili ne, zove felinin*, izaziva pobačaj kod trudnih ženki miševa.



Dr Vera Voznesenskaja objašnjava da miševi imaju fiziološku reakciju na ovu supstvancu (felinin) koja postoji samo kod mačaka. Neuroni u mozgu miša koji su zaduženi za registrovanje hemijskih elemenata detektuju ovaj miris, i izazivaju reakciju koja obuhvata povećan nivo hormona stresa.

"Ovo je nešto što postoji kod mačaka i miševa hiljadama godina", dodaje Dr. Voznesenskaja. Novo istraživanje je otkrilo da bebe miševa koje su izložene felininu u "ključnom periodu" svog razvoja, nakon što odrastu dosta drugačije reaguju na miris svojih smrtnih neprijatelja. Tim naučnika je izložio mišiće stare mesec dana ovoj supstanci u periodu od dve nedelje. Kada su kasnije (kada odrastu) posmatrali njihove reakcije, oni su daleko manje bežali od istog mirisa. 

"Interakcija između mačke i miša ima dug istorijat."

"Fizička osetljivost miševa na ovu supstancu je zapravo mnogo veća.", kaže ova naučnica. "Više njihovih receptora otkriva supstancu felinin a zatim njihov organizam proizvodi veće nivoe hormona stresa". Uprkos svemu navedenom, miševi koji odrastu okruženi jedinstvenim mirisom mačjeg urina ređe pokazuju znake straha, i ređe beže kada ga osete. "Dobija se veća (fiziološka) reakcija, ali manja (fizička) akcija, a ovo navikavanje na suživot je u krajnjoj liniji korisno za miševe. Oni ne mogu da beže jer moraju živeti oko ljudi zbog hrane. A mačke takođe žive oko ljudi."

Što se tiče mačaka, one izgleda umeju da održavaju oko sebe broj miševa koji im odgovara, zaključuje Dr. Voznesenjskaja.

Izvor informacija:
SeBiology

*Felinin je organsko jedinjenje, koje sadrži 8 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 207,290 Da. (R)-2-amino-3-(4-hidroksi-2-metilbuta-2-iltio)propanoična kiselina

OK, svi mi ovde obožavamo mačke i to nije sporno. Međutim, one imaju neke prirodne nagone koji su u najboljem slučaju nepoželjni, a u najgorem prilično jezivi. Srećom, neke mačje potrebe možemo uspešno usmeriti tako da nam ne smetaju i ne prave štetu, poput "oštrenja" kandži na nameštaju koje se jednostavno rešava nabavkom grebalice.

Ono što je teže, tj. nemoguće sprečiti (ako vaša mačka ima nekontrolisan pristup spoljnoj sredini) je donošenje kući krvavih, sveže ulovljenih životinja. Pritom, mačke sve to rade sa stavom nekoga ko vam je upravo doneo najlepši poklon, verovatno očekujući da se puno obradujete.



2013. godine u naučnom biltenu "Nature communications" objavljeno je istraživanje na temu negativnog uticaja mačaka na populacije ptica u Sjedinjenim Državama. Utvrđeno je da mačke u S.A.D. godišnje ubiju između 1.3 i 1.4 milijarde ptica i 6-22 miljardi malih životinja. Kao što vidite, u pitanju su prilično velike brojke (mada one van konteksta ne znače puno).

Zašto mačke love ptice i male životinja iako u svojoj kući imaju obezbeđenu hranu?

Da li one ovo rade iz zabave, kao hladnokrvni predatori kojima je normalno da se poigravaju sa ulovljenim životinjicama pre nego ih ubiju?

Ili je postoji neko drugo, pragmatično i evolutivno objašnjenje? Vlasnici mačaka koji su imali mačku i mačiće već znaju o čemu se radi.

Mačke su evoluirale do nivoa visoko-efikasnih predatora sa oštrim zubima, kandžama koje se izvlače, nečujnim korakom zahvaljujući mekim jastučićima, izuzetnim vidom i u mraku, i naravno - vrhunskom spretnošću i brzinom. Iako se procenjuje da se njihova domestifikacija odigrala pre 10.000 godina, mačke su zadržale većinu svojih lovačkih veština kao i sposobnost varenja živog mesa. I ma koliko im neki ljudi pripisivali bajkovite i nežne (ljudske) osobine, ili ih oblačili u neprilična odelca i mašne, mačke u sebi i dalje nose svoj nemilosrdni karakter predatora.



Mačke uče putem iskustva koje mačićima prenosi majka. Taj proces obuhvata učenje mačića da brinu sami o sebi, odnosno da sami hvataju plen. Majka mačka uči mačiće postepeno, u početku donoseći mrtve životinje da ih mačići jedu. Nakon toga ona im donosi ulovljene polumrtve životinje koje će mačići sami ubiti, a na kraju majka vodi svoje mačiće u lov. Postoje i podaci da mačke ovo rade i sa mladima koji nisu njihovi.

Kako su ženke mačaka najčešće te koje svojim vlasnicima donose ovakve "poklone", najlogičnije objašnjenje ovog ponašanja je da mačke pokušavaju da vas nauče lovačkim veštinama koje vam očigledno nedostaju. Takođe je moguće da mačke ovo stvarno rade kako bi vam dale neki poklon, ali je veća verovatnoća da u pitanju veza sa potisnutim lovačkim instiktima koji su potisnuti i otupljeni domestifikacijom.

Kako god bilo, imajte na umu da krvavi leš ulovljene životinje koji je vaša ljubimica ostavila na pragu pokazuje da joj je stalo do vas, i da ona time samo pokušava da probudi uspavanog predatora u vama :)

Korišćeni podaci sa:
Nature.com / Nature Communications

Koji zaključak bi mogao da se donese? Budite odgovoran vlasnik, i sprečite da vaša mačka nastrada u gradskoj džungli vežbajući svoje lovačke sposobnosti.

Realnost je da mačke u urbanim sredinama sve ređe imaju prilike da vežbaju svoje prirodne predatorske sposobnosti. Ipak, to nas ne sprečava da se divimo njihovim oštrim čulima, brzim refleksima, savršenoj orijentaciji u prostoru, izvanrednom osećaju ravnoteže, oštrim kandžama, snažnim zubima i preciznim pokretima.

I sami dobro znate da mačka, za razliku od psa, stvari sa vašeg stola obara isključivo kada ona to želi, a nikada slučajno i u prolazu :D

Pogledajte duhovito umetničko viđenje mačjih "Stelt" sposobnosti, gledano kroz prizmu zamišljene moderne borbene mašine. (KLIKNITE na sliku radi uvećanja)

Maca Nevidljivi Lovac
Šematski prikaz Mačje Borbene Efikasnosti

Taktički Oklop za Preživljavanje (Dlaka i Telo)
Mačke su sposobne da se pokažu većim i opasnijim tako što se nakostreše, poviju leđa nagore, i tako što se kreću bočno...

Sistem za prisluškivanje (Uši)
Mačje uši se mogu nezavisno okretati unazad, bočno ili napred, što im omogućava da precizno lociraju plen koji je udaljen do 1m.

Optika za Izviđanje (Oči)
Mačje oči su u mraku sposobne da vide i do 6x bolje od ljudskih očiju što mačke čini ekspertima za noćni lov.

Prednje Ofanzivno Oruđe (Zubi)
Zubi mačke su prilagođeni da ubiju mali plen, pretkutnjaci i prvi kutnjak čine par sekača sa svake strane čeljusti.

Senzor za Dodir (Jezik)
Jezik mačke je prekriven izraslinama (Papilama), kukicama koje su okrenute ka unutrašnjosti usta. Papile pomažu mački dok jede i kada čisti svoju dlaku.

Skriveno Oružje (Kandže)
Uvlačeće kandže daju Nevidljivom Lovcu zgodno oružje prilikom hvatanja miševa i ptica, a takođe je korisno i prilikom penjanja.

Stabilizaciona Jedinica (Rep)
Mačji rep je u proseku dugačak 30cm i obezbeđuje protivtežu prilikom hodanja po uskim površinama; što pomaže u toku lova i jurenja plena.

Pogonski Sistem (Noge i Skokovi)
Mačke mogu da skoče vertikalno 5-7x koliko su same visoke; u kombinaciji sa izuzetnim osećajem za ravnotežu i brzinom ovo im pomaže kada jure plen.  

Tajne operativne informacije
Domaće mačke (Nevidljivi lovci) su veoma efikasni predatori. Oni mogu da iznenade i savladaju plen koristeći taktiku sličnu onoj koju koriste njihovi veliki rođaci leopardi i tigrovi.

One su najaktivnije u popodnevnim časovima, potrebna im je samo 1/6 svetla u odnosu na ljude i u stanju su da vide objekte i životinje na udaljenosti od 40m.

Dodatne borbene informacije
A)  Nevidljivi Lovac može u trku dostići brzinu od 48km/h
B)  Njihov periferni vid obuhvata oko 285 stepeni.
C)  Kandže na zadnjim nogama Nevidljivog Lovca su uvek izvučene.

Izvor:
www.animalfriends.org.uk

Ovaj tekst će na hronološki način napraviti pregled kako je došlo do ovog procesa, tj. kako je do toga moglo doći.

Na samom početku ćemo se malo osvrnuti i na pretke pasa kao i na njihovu domestifikaciju najpre zbog toga što su mačka i pas jedine domaće životinje koje ljudi ne upotrebljavaju na "uobičajen" način (ne računamo određene izuzetke sa dalekog istoka). Brojna naučna istraživanja na polju anatomije i genetike, kao i uporedna ispitivanja ponašanja i kretanja potvrđuju pretpostavku kako je vuk bio direktan predak psa. Veoma je moguće da je na različitim prostorima, istovremeno (mada nepovezano), vuk bio pripitomljen od strane čoveka kao i da su različite biološke podgrupe doprinele njegov razvoj u smeru trajnog čovekovog čuvara i pratioca. Dosta ranije nego kada je u pitanju mačka, ljudi su prema svojim potrebama započeli selektivno ukrštanje i uzgoj pasa. Kada je vuk pripitomljen se ne zna sasvim pouzdano, međutim materijalni, arheološki dokazi apsolutno potvrđuju da je čovek pripitomio vuka tj. psa ranije od bilo koje životinje. U svakom slučaju, krajem poslednjeg ledenog doba, pre nekih 12 hiljada godina pas je već živeo sa čovekom.

Sa druge strane, mačka je pripitomljena dosta kasnije. Njeno prisustvo je postalo potrebno tek nakon što je čovek promenio i/ili napustio nomadski način života, počeo da stvara naselja, da obrađuje zemlju, te da ubira i čuva njene plodove. Logično, te zalihe hrane u čovekovoj neposrednoj blizini su dovele do umnožavanja populacija životinja poput glodara, gmizavaca i insekata. Divlje mačke koje su živele u blizini otkrile su izobilje svog plena u blizini čoveka. Obe strane su tako imale korist: mačka je lakše dolazila do hrane, a ljudima je odgovaralo da neko drugi efikasno reguliše populaciju neželjenih životinja koje im smetaju. Procenjuje se da je u to vreme, pre oko 8 hiljada godina nastala populacija prvih poludivljih mačaka.

Arheološki nalazi ukazuju da je mačka potpuno pripitomljena pre oko 4 hiljade godina. Stari Egipćani su prvi narod koji je uvideo dragocenost mačke kao prirodnog regulatora populacije glodara i drugih nepoželjnih vrsta koje  čovek nije umeo samostalno da reši. U religiji i kulturi Starog Egipta mačka se kotirala veoma visoko. Smatrala se otelotvorenjem boginje Bastet, pa je zbog toga bila i predmet poštovanja pa čak i obožavanja.

Nedavno smo pisali o slučajno otkrivenoj egipatskoj figuri mačke koja je na aukciji dostigla cenu od 50 hiljada funti. Taj tekst možete pogledati OVDE.

Postoji i legenda kako je jedan Faraon proglasio mačku za polubožanstvo da bi na taj način sve mačke Egipta postale njegovo vlasništvo. Svako dotadašnji vlasnik mačke bio je dužan da se o njoj brine preko dana, dok je po mraku mačka imala zaduženje da kraljeve žitnice čuva od glodara. U tom periodu istorije Starog Egipta povrediti ili ubiti mačku, čak i nehotice, kažnjavalo se smrću. Kada bi mačka uginula prirodnim putem, obavezno bi bila mumificirana i sahranjena uz sve počasti koje slede jednom božanstvu. Nije sigurno koliko je ovo predanje tačno, ali dovoljno govori činjenica da je pri arheološkom iskopavanju ostataka Beni-Hasana pronađeno preko 300.000 mačjih mumija, neuporedivo više nego ljudskih.

Uprkos tome što je postojala zabrana izvoza mačaka iz Egipta, nije bilo moguće sprečiti da poneka ipak pređe granicu i dospe u drugu zemlju. Tako su mačke najpre nastanile prostor Sredozemlja, a zatim celu Evropu, i ostatak sveta. U tom ranom periodu zajedničkog života sa ljudima, koji je trajao preko dve hiljade godina, mačka je svuda bila jako cenjena životinja. Bez izuzetka, ljudi su bili oduševljeni njenim predatorskim veštinama od koje su imali mnogo koristi.


Duborez iz srednjeg veka koji nedvosmisleno pokazuje na povezanost veštica i mačaka...


Nažalost, sledi lošiji period kako za ljude, tako i za mačke. Srednji vek ne samo da je bio najstrašnije doba u ljudskoj istoriji, već je mačku doveo u opanost od potpunog istrebljenja. Na lomačama inkvizicije su spaljivani ne samo politicki neistomišljenici i žene proglašene za veštice nego i mačke, najčešće crne. Mačka je uspela da preživi ovaj divljački period samo zahvaljujući sebi, svojoj sposobnosti za opstanak bez čoveka, i svom instinktu da se povuče i skloni u trenucima opasnosti. Posledice ovakvih bezumnih postupanja prema mačkama su za čoveka bile kobne. Vrtoglavo razmnožavanje glodara, naročito pacova, dovelo je do nezapamćene epidemije crne kuge. Crna kuga, u to vreme smrtonosna bolest, prenosila se u najćešće ujedom buve, koja je bakterijuYersinia pestis, prenosila sa zaraženih pacova. Epidemija je tada odnela čak dve trećine stanovništva Evrope, tj. oko 25 miliona ljudi! Iako desetkovana populacija mačaka nije bila jedini uzrok ove tragedije, svakako je bila jedan od uzroka.

Do kraja 16. veka je delovanje inkvizicije opalo, ali je spaljivanje veštica i ubijanje mačaka nastavljeno i u sledećem veku. Mačka se tek početkom 18. veka postepeno vraća uz čoveka bez opasnosti po svoj život a uzajamni  odnos se opet vraća u ravnotežu.

Zahvaljujući svojoj čistoći, mačka u 19. veku ulazi i u građanska domaćinstva, pa dobija svoje mesto i u umetnosti i literaturi. U likovnoj umetnosti čak postaje omiljeni motiv! Kroz dela poznatih slikara kao što su Pierre-Auguste Renoir, Edouard Manet, Henri Rousseau, Henri de Toulouse-Lautrec ili Franz Marc, mačka trajno zauzima mesto i u najznačajnijim muzejima sveta. Danas mi putem brojnih bajki i basni učimo našu decu šta je dobro a šta zlo, te kako da se ponašaju prema mačkama i životinjama uopšte. Ko još nije čuo za bajku "Mačak u čizmama"? Čak i za one koji nerado čitaju tu su Tom i Jerry, Garfield, Aristocats i mnoge druge mačke-heroine koje ne gledaju samo deca.

Procenjuje se da u domovima širom sveta danas živi oko 400 miliona mačaka!

Mačka nije ušla samo u naš dom, ona je ušla i u naše srce.

Alena Živkov
www.chafervalley.de