Aleksandar Palavestra je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, a široj javnosti je najpoznatiji po delima "Ale i Bauci" i "O ognjopardu" koja je objavio pod pseudonimom A. Peragraš. Kako je veliki ljubitelj životinja, a posebno mačaka, pitali smo ga da nam ispriča kako je on zavoleo baš mačke... :)
Koji Vam je bio prvi kućni ljubimac u životu?
Zlatna ribica Kleja. Dobio sam je kada sam imao dve godine i toga se, naravno, ne sećam, ali mi je majka pričala. Dakle, na vašaru, na štandu gde su se zlatne ribice delile kao neka nagrada, stajao sam fascinirano pred akvarijumom, gledao ribice i vikao: „cici!” (sve što se micalo za mene je tada bilo „cici!”, a sada su mi „cici!” samo mačke). Pošto nisu mogli nikako da me odvoje od akvarijuma jedan čovek mi je poklonio tu ribicu, onako u najlon kesi i rekao : „Evo ti Cici!“. Ribu ipak nismo nazvali Cici, već Kleja, po zlatnoj ribi Kleo iz Pinokija. Narasla je u veliku, lepu i nekako dostojanstvenu zlatnu ribicu, u nevelikom staklenom akvarijumu na prozoru; vrlo je se dobro sećam pošto je živela desetak godina. Danas bi se od našeg negovanja Kleje akvaristima dizala kosa na glavi (sve što smo s njom radili danas se navodno ne sme), ali ona je bila dugovečna i, reklo bi se, zadovoljna. Svaki dan smo podmetali akvarijum pod česmu i tako joj menjali vodu. Puštali smo jak mlaz da dugo peni kroz akvarijum, a jednom nedeljno smo je (nežno, rukom – voleo sam da osetim to ljigavo migoljenje), vadili u teglu da bismo izribali njen stakleni stan. Na moru smo svake godine sakupljali najlepše kamenje i školjke za akvarijum, a na pijaci smo kupovali vodene biljke. Hranili smo je sušenim vodenim buvama (dafnijama), a moj deda ju je svakodnevno tovio sveže ulovljenim muvama. U starosti je potpuno pobelela, ali nas je sve i dalje pozdravljala kada bismo se približili akvarijumu (ili je možda samo očekivala muve). Jednog jutra se, u dubokoj starosti, samo izvrnula. Od mene se to krilo sve do posle sahrane u bašti. Kasnije sam imao još nekoliko zlatnih, pa i nekih drugih, ribica, voleo sam ih, ali ni jedna nije bila ni prineti Kleji.
Uopšte, u toj kući s dvorištem, na beogradskom Kotež Neimaru, gde sam odrastao, dobro sam upoznao prirodu. Stalno sam bio nadnet nad travnjak, bilje, cveće, bube, mokrice, gliste, mrave i nikada mi nije dosadilo da ih gledam. Posmatrao sam mravinjake, pauke, miševe, merio kompasom gde raste mahovina (da li je uvek na severu?), čudio se tome kakvi se surovi ratovi i kakvi ogromni događaji odvijaju u tim majušnim svetovima. Bio sam posvećeni mali prirodnjak, imao sam čak i mikroskop. Do skora se negde po kući vukao i moj herbarijum iz detinjstva. Znao sam u kom će delu bašte iznići prvo prolećno bilje, kakvo se cveće razvija iz kog pupoljka, gde će se pred zimu zadržati poslednja hrizantema i kakav je ukus trave, kore od drveta ili peskovite zemlje. Kada sam imao četiri-pet godina, majka mi je s pijace donela češljugara (štiglica). Nežno mi ga je stavila u ruke i rekla da ga pustim da odleti, pošto ptice ne treba držati u kavezu. Kada sam ga oslobodio, upozorila me je da to zapamtim. Evo, jesam, posle više od pola veka! Nikada nisam držao ptice u kavezu, ali ih dan danas posmatram i hranim, a sve više uviđam da su i prezreni beogradski golubovi (tzv. pacovi s krilima) dostojni svakog poštovanja. Uostalom, kao i pravi pacovi. U dvorištu su se, na moju ogromnu radost, povremeno pojavljivale i neke čudne životinje: kornjače, vetruške, čak i jedan jež koji je noću hrkao u šupi. Komšija je iz lova doneo malu, potpuno neodoljivu, lisicu koja je užasno kevtala. Razume se da sam hteo da je zadržim, ali bez uspeha. Jednom je majku i mene od Karađorđevog parka pratio beznadežno ružan i simpatičan pas, a onda je nekoliko dana živeo kod nas u dvorištu. Želeo sam i njega da zadržimo, ali to nije bila naša kuća, niti naše dvorište, bili smo samo stanari. Tad se još mačke nisu pojavile u mom životu. Viđao sam ih samo iz daljine.
Aleksandar Palavestra i Macan I, 1962. i 1963.
Da li više volite mačke ili pse, i zašto je to tako?
Pse sam voleo dok mačke nisam još bio ni upoznao. Naime, neke pse sam u detinjstvu voleo, a i oni mene, neke sam izdaleka poštovao (a oni na mene nisu obraćali pažnju), a nekih sam se – s dobrim razlogom – bojao. U ranom detinjstvu sam se združio s komšijskim engleskim seterom. Zvao se Tref i bio je već star i vrlo mršav, ali i oličenje dobrote i plemenitosti. Izgledao je i ponašao se kao kakav stari, osiromašeni, simpatični lord. Tada sam se zbližio s psima, s njihovim mirisom, dodirom, pogledom, pokretima, načinom komunikacije. Bio je vrlo trpeljiv i strpljiv prema meni, a sigurno sam mu dosađivao kada je starački dremao na verandi. Mačke to ne bi trpele. U mojoj ulici je bilo još pasa. Strogi, ali dobrodušni erdl terijer, dva mešanca (jedan poluparalizovan, Bobi, koji nije bio agresivan ali sam od njega – u nekom dečijem rasizmu – zazirao zbog toga što je bio drugačiji, njegova ljutita i čupava prijateljica Maša, a zatim i jedna opasna škotska ovčarka koja je s ograde lajala na mene kada bih išao u školu (zato sam išao drugom stranom ulice). Zapravo, ni s jednim od njih, osim s Trefom se nisam družio, osim što bih erdl terijera Dodu uvek pristojno pozdravljao, kao uvaženog gospodina iz komšiluka. Međutim moj odnos prema psima trajno je obeležila lovna terijerka Cika, pored koja sam morao da prolazim svaki dan. Svi koju su je poznavali složili bi se da je ona bila otelotvorenje čistog zla, inkarnacija nekog opakog paklenog demona. Neprekidno je besno lajala na svu decu i silovito naskakivala na ogradu. Izgledalo mi je da joj iz očiju isijava zelena zloba. Toliko je visoko skakala da smo se bojali da će preskočiti rešetku koja ju je višestruko nadvisivala. Koliko je samo zaklala nesrećnih lopti koje bi upale u njeno carstvo! Na ulici bi zavladala potpuna panika kada bi Cika izjurila iz svog utvrđenja. Bežali smo glavom bez obzira. Jednom smo se, kao u crtanom filmu, moj drug i ja – jedan preko drugog – popeli na banderu ispod koje je ona zapenušeno besnela. Još uvek mi nije jasno kako smo to uspeli. Kada danas o tome razmišljam, mislim da zapravo nikada nikog nije ujela. Možda joj je jednostavno bio dosadno samoj u dvorištu, ali nam je svima uterala strah u kosti.
Od tada potiče moj ambivalentan odnos prema psima. Mnogi psi su mi dobri prijatelji, volim ih i s njima imam sjajan odnos pun ljubavi, razumevanja i poverenja. Ali, generalno zazirem od nepoznatih pasa, uvek mi se čini da će iz njih iskočiti demonska Cika. Zbog straha od agresivnih pasa uvek sam na oprezu kada šetam po gradu, prirodi ili pored reka, što mi definitivno kvari opuštenu šetnju. Posebno se plašim čopora psa koji imaju neku svoju logiku i zaista umeju da budu opasni. Nikada nisam živeo s psom (osim leti, u gostima kod rođaka, gde sam se sprijateljio s dve generacije divnih rodezijskih goniča, koji nisu baš naivni psi). Moja svastika nam je jednog leta ostavila na čuvanje svog jazavičara Acu. On je bio slatko i potpuno blesavo kuče. Kada sam ga izveo u šetnju, pokušao je, onako mali i mlad, da zagospodari parkom i, naravno, došao je u sukob s lokalnim psima. Uspeo sam da ga uzmem u naručje i da se s njim popnem na drvo! Mora da je to bio urnebesan prizor. Kučkari iz parka, vlasnici drugih pasa, bili su blagonakloni i ubedili me da siđem, a njihovi kučići su se ubrzo sprijateljili s kočopernim Acom. Ali je ubuduće Acu šetala moja žena. Ona je, kao Šiđanka, navikla na ljute sremske puline kojih je uvek bilo u njenom dvorištu, te nema problema s kučićima. Možda sam tada propustio priliku da bolje upoznam pse.
Sećam se davnašnjih i čudesnih, svakodnevnih šetnji po okolini Firence s jednom kujom dalmatinkom, koja mi je skočila u naručje kada je pred nas iskrsnula zmija. Njen pseći prijatelj, firentinski uličar i mešanac Pluto – koji bi nam se ponekad priključio – bio je lokalna znamenitost, skoro kao Mikelanđelove statue. Vozio se i autobusom, a da ne bi išao peške uzbrdo, ljudi su ga primali u kola. Umeo je da leži na sred prometne ulice, a saobraćaj bi se oko firentinske Porta Romane zagušio jer su svi, s poštovanjem, zaobilazili usnulog Pluta. Ali i ta dalmatinka, fina kučeća gospođica koja se danju plašila i zmija i guštera, noću se iskradala s Plutom da bi po mesečini lutali divljinom i klali zečeve sa obližnjih farmi. I kod mačaka i kod pasa me je uvek fascinirao taj dublji sloj divlje prirode koji iz njih izbija. Ne smeta mi, baš naprotiv, poštujem ga i privlači me. Ali, na žalost, nemam dovoljno iskustva s psima, iako ih volim. Sudbina mi je, srećom, dodelila mačke.
Aleksandar Palavestra i Macan II, 1979.
Koliko mačaka imate?
„Imao“ sam tri mačke, ali prve dve nisu bile istinski „moje“. Navodnike stavljam, pošto je, kada su mačke u pitanju, sasvim nejasno ko tu zapravo koga „ima“ i „poseduje“. Mačke nisu, niti mogu biti ničije vlasništvo, šta god o tome rekli ljudski zakoni. To je jedna od mnogih lekcija koje možemo naučiti od felida. Moje iskustvo s mačkama je da one u domaćinstvu izaberu sebi para. I to sasvim ravnopravnog para! Mačke drže do svog ekskluzivnog izbora i u odnos sa ljudskim partnerom ulažu mnogo emocija. Prema ostalima ukućanima i gostima mogu biti pristojne, ljubazne, odbojne, nezainteresovane, ali mačiji izabranik je nešto posebno. No, da se vratimo na mačke u mom životu. Prvi je – još u mom detinjstvu, u onoj kući s dvorištem – bio belo-crni poluangorski mačor, poreklom s Crvenog krsta. Iako sam ga, nazvao Slapi (po nekom pačetu avanturisti iz dečije literature) to ime mu se nije primilo, a ruku na srce i bilo je neprikladno. Zvali smo ga, jednostavno, Macan. Vrlo brzo je od pufnaste igračke izrastao u velikog i opasnog mačora, suverenog gospodara mačijeg (i ne samo mačijeg) sveta u široj okolini. Doživljavao me je kao mlađeg, nesposobnog brata. Nije na mene obraćao mnogo pažnje, osim što bi me ponekada čekao na uglu kada bih se vraćao iz škole, da me isprati ostatak puta do kuće. No, ugao nije slučajno izabrao. Bilo je to uz onu ogradu koju sam izbegavao, odakle je na mene lajala opasna škotska ovčarka. Mačak bi mirno sedeo pored ograde i povremeno bljeskao smargadno zelenim očima, upućujući ovčarki prezrivo-začuđene poglede. Onda bi sa mnom spokojno nastavio put ka kući, repa uzdignutog kao samurajska zastava. Jasno joj je davao na znanje da sam pod njegovom zaštitom, te da se ne igra glavom. Barem sam to ja tako doživljavao i vrlo sam se ponosio svojim moćnim mačijim zaštitnikom. Ne znam kakav je bio Macanov odnos s demonskom Cikom; mislim da čak ni on nije zalazio u njeno dvorište.
Jednom me je Macan ugrizao, a onda je zaključio da ne treba tako da se ponaša prema mlađem i slabijem bratu, pa mi je dugo lizao ranu i umiljavao se. Mog dedu je obožavao, a i deda njega. Oni su bili par. Deda je zbog Macana pronašao opravdanje da ustaje u četiri ujutru, da bi bio prvi ispred mesare i kupio bele džigerice i druge slične divote za svog mačijeg drugara. Macan bi se za to vreme uspentrao na jablan u dvorištu i s te osmatračnice je vrebao kada će se deda pojaviti. Zamišljao sam da s vrha jablana Macan vidi dedu ispred mesare na Kalenića pijaci i da ga pogledom prati niz ulicu Maksima Gorkog (pored omiljenih dedinih kafana, Sokoca, nekadašnjeg Malog Šumadinca i Stare Srbije) pa sve do kuće. Dabome, niti se Macan penjao baš na vrh jablana, niti bi odatle video Kalenića pijacu, ali jeste nepogrešivo, desetak minuta ranije, znao kada će se deda pojaviti sa đakonijama.
Red je da kažem i nekoliko reči o tom jablanu. Za razliku od Macana, jablan jesam doživljavao kao „svoj“. Iznikao je u oluku kuće u kojoj smo stanovali, čime je pokazao neku iskonsku vitalnost i snažnu želju za životom. Mom ocu i dedi bilo je žao da ga bace kada je oluk čišćen, te smo ga sva trojica zasadili u dvorištu, blizu kapije. Usađen prvog dana bio je iste visine kao i ja, pa su ga nazvali „Sašin jablan“, a ja sam ga prihvatio kao neko svoje mitsko drvo s kojim sam povezan svemoćnom biljnom magijom. Već istog meseca jablan se gotovo udvostručio, a potom je rastao brzinom bajkovitog čarobnog pasulja. Izrastao je u gigantsko drvo, retko po veličini i lepoti. Bio je zaista “visoka čela, vijorne kose, širokih grudi“, kako je jablane opisao Tin Ujević. Zamišljao sam da je taj jablan sličan Igdrazilu, mitskom drvetu koji drži čitav univerzum, o kome sam čitao u jednoj od svojih omiljenih dečijih knjiga o germanskoj mitologiji. Ako Macan i nije mogao s jablana da vidi ceo svet, ja sam mogao da vidim jablan iz svake tačke svog tadašnjeg univerzuma. Čak i iz ugla školskog dvorišta! Bilo je umirujuće uvek znati gde ti je kuća, pošto je vrh jablana izvirivao iznad svakog horizonta, povrh krovova i krošnji. A taj vrh, koji se vazda njihao, kao da mi je ohrabrujuće mahao.
I Macan i jablan su skončali nasilnom smrću. Prvo Macan, a potom i jablan. Macan se u svojim noćnim lutanjima navodno namerio na komšijske golubarnike, koji su tada u Beogradu bili u modi. Golubari su tvrdili (mada bez ikakvih dokaza) da se mačor, kao lisica, ušunjava u kaveze i tamani im golubove. Proglasili su par vetruški s tornja Francuske crkve i našeg Macana za svoje krvne neprijatelje. Vetruške su bezuspešno pokušavali da upucaju puškom floberkom, ali su zato Macana negde sačekali i polomili mu kičmu. Jedva se dovukao do kuće i u kuhinji je uginuo, hrabro i hajdučki, bez roptanja i samosažaljenja. I on je sahranjen u dvorištu. Ne znam tačno gde (mislim da nije ispod jablana), pošto je i ta sahrana obavljena diskretno, bez mog znanja. Na jablan su se, međutim, okomile gazde kuće u kojoj smo živeli. Tobož je krivio kapiju. Dok smo u još toj kući stanovali, nekako smo uspevali da ga odbranimo, ali kada smo se odselili, odmah su ga posekli, uostalom kao i drugo drveće u dvorištu. Seča je, kako sam čuo, bila zamašan poduhvat (srećom nisam tome prisustvovao). Gradsko zelenilo – koje je bilo egzekutor – kao i obično, nije žalilo truda, sredstava, ni mehanizacije da uništi drvo. Mnogo godina kasnije smo ih videli na sličnom zlodelu epskih razmera, kada su zatrli velike i lepe platane na Bulevaru. Tako sam ostao bez svoja dva moćna zaštitnika – Macana i jablana. Danas više nema ni te, navodno krive, kapije, ni dvorišta, pa ni kuće. Ali s nestankom jablana, mitskog stožera i svetionika, kao da se u mom životu okončala jedna epoha.
Onda je došao drugi Macan. No, ni on nije bio „moj“. Bio je to mačak moje majke. Ona ga je zapravo i „naručila“ jedne večeri kod prijatelja. Njihova mačka tek što se nije bila okotila i domaćini su pokušavali, blagovremeno, da udome još nerođene mačiće. Moja majka je pristala, ali pod uslovom da se mačka okoti te noći i da među mačićima bude i jedno muško crno koje će uzeti. Ujutru je nam je javljeno da je stiglo ono što je poručila: među svim tigrastim mačićima okoćenim te noći, bilo je samo jedno muško i crno. Nazad se nije moglo, dobili smo novog Macana! Stigao nam je i pre nego što smo se nadali, pošto je mama-mačka ubrzo po koćenju pala s balkona i poginula. Da bi skinuli teret sa prijatelja koji su morali na cuclu da hrane silne, tek progledale mačiće, uzeli smo Macana kao sasvim malo mače. On je dakle, s dosta razloga, verovao da ga je rodila moja majka. Tako se i ponašao. Živeo je dugo sa nama, 23 godine. Naše komšije su, čak uzele i jednu njegovu sestru, tako da u detinjstvu nije bio usamljen. Stalno su preletali kroz hodnik, iz jednog stana u drugi. No, posle godinu dana smo se odselili pa smo im na žalost pokvarili svakodnevno druženje. Dirljivo je bilo što je Macan, do kraja života, izlazio u hodnik nove zgrade i grebao po vratima stana prekoputa, sve u nadi da mu je tamo sestra. Taj slučaj me je uverio da je bolje imati dve mačke, naravno ukoliko se slažu (mada nisam tako postupio ni kasnije). S Macanom sam se odlično slagao, iako je bio prilično ozbiljan mačak, ne baš najbolje naravi. Nismo ga sterilisali što je bila greška, pa je većina problema s njim bila oko njegovog obeležavanja teritorije, arlaukanja (varaju se oni koji misle da je to samo u februaru) i sličnih mačorskih aktivnosti u doba parenja. Knjigu „Grčke slikane vaze crnofiguralnog stila“, koju sam ponosno kupio kao student arheologije 1975, Macan je pošpricao istog dana, i eno i dan danas se na njoj osećaju jasni tragovi tog „miomirisa“. Imao je i potomstvo. Vodili smo ga kod jedne opake tigraste mačke, mada je to je bila katastrofa jer tada nisam znao da su mačiji ljubavni susreti uspešni uglavnom kada se odigravaju na mačorovoj teritoriji. Ta mačka, nesuđena snajka, bila je najzloćudnija mačka koju sam u životu upoznao, a upoznao sam mnoge. Drugi put, kod nas u stanu, s drugom izabranicom koja je bila neuporedivo simpatičnija, bilo je već mnogo bolje. Macan me je, tokom svog dugog života naučio mnogim tajnama mačijeg sveta: načinu komuniciranja, mačijim navikama, običajima, moralu, međusobnom uvažavanju i poštovanju, ali i koreografiji mačijih sukoba i pomirenja. Shvatio sam da mačke postavljaju pitanja, čekaju odgovore, slažu se s njima ili protestuju, te da mogu da se svađaju, da se umiljavaju, ali da gotovo nikada ne lažu. Jedna od najvećih nepravdi prema mačkama je pogrešan kliše da su mačke podle i lažljive. Naprotiv! Mačke su uvredljivo iskrene. Baš ih briga da lažu! To je posledica njihovog osećaja superiornosti (one, naime, iskreno veruju da su bolje od svih dugih bića, slično Englezima). Smatraju da im se može da svakom skrešu istinu u brk, a najčešće su u pravu. Doduše, ne uvek, ali to nikada ne bi priznale. Samokritiku kod mačaka još nisam uočio.
Macan je bio zdrav mačak i za sve te 23 godine gotovo da se nije ni jednom razboleo. Na terasi je povremeno lovio vrapce, a već u poodmakloj dobi, na naš užas, skakao je na komšijske terase preko ambisa od desetak metara. Bio je potpuno opsednut mediteranskom hranom, a pogotovo maslinama i maslinovim uljem. Otkrili smo da je ulje krao tako što se motao oko kredenca, pa kada bi zaključio da niko ne gleda, gurnuo bi šapu u bokalčić s uljem, a potom je dugo i brižljivo lizao. Iako ne lažu, mačke vole da kradu. U njihovom svetu krađa je zamena za lov. Što je nešto opasnije i zabranjenije, to je privlačnije. Kada smo ga razotkrili pravili smo se da ne primećujemo njegov lov na maslinovo ulje, da mu ne kvarimo zadovoljstvo, te smo mu na dostupnom mestu u kredencu držali bokalčić, a on je bio ubeđen da vešto i neprimetno lovi. Ako bismo mu dali maslinu satima bi je jurio po kući, da bi je na kraju u slast oglodao, ležeći kao vidra na leđima, s plenom u prednjim šapama. Zapravo se hranio vrhunski! Masline, maslinovo ulje, ribe, školjke, račići (ovo dvoje ipak ređe, samo kada bi ih bilo u kući), živo meso, piletina, a od povrća osim maslina paradajz sos, po mogućnosti s maslinovim uljem i mediteranskim začinima. Nikada nije jeo „hranu za mačke“. Tada kod nas još nije bilo obilja industrijske mačije hrane kao danas, ali jednom smo pokušali da mu damo neku mačiju konzervu koju je odbio s neskrivenom indignacijom. Nije ni čudo da je živeo 23 godine. Na kraju je toliko ostario da više nije mogao ni da jede ni da pije, mišići su mu bili atrofirali. Posle dužeg oklevanja smo ga uspavali, ali je do kraja bio potpuno svestan svega šta se dešavalo. Zakopao sam ga u suton, u dvorištu prijatelja na Crvenom krstu, ispod jorgovana koji cveta baš ovih dana, nedaleko od mesta odakle nam je došao i prvi macan.
Moju majku je smrt njenog macana toliko potresla da se zarekla da više neće imati nikakve mačke, niti druge kućne ljubimce. I ispunila je zavet, uprkos mojim pritiscima. Ja sam se u međuvremenu oženio, dobio sina i odselio se, ali ni ja godinama nisam imao mačku. Međutim, pre desetak godina je u moj život ušetala maca Paraskeva. Ona, naravno, zahteva posebno poglavlje.
Ali o njoj, kao i o uličnim mačkama i pticama, o zoološkom vrtu i odnosu društva prema životinjama u drugom nastavku.
Aleksandar Palavestra
8. maj 2014.
Paraskeva u cveću, 2013.
Za kraj, a dok ne objavimo drugi deo intervjua, evo jedine snimljene epizode planiranog serijala RTS - "Ale i bauci" iz 1985. godine.
Intervju: Aleksandar Palavestra, publicista i arheolog
I deo intervjua