U našoj veterinarskoj ordinaciji veoma često čujemo od vlasnika rečenicu: Da li moju macu nešto boli?

Pitanje je najčešće na mestu - mačke uglavnom ne pokazuju jasno osećaj bola zato što su u prirodi ugrožene od strane drugih životinja ako pokažu vidljive znake slabosti.

Ta njihova osobina veterinarima otežava ionako težak posao dijagnostikovanja bolesti i izbora najbolje terapije, posebno terapije protiv bolova.

Kod starijih mačaka treba biti obazriviji na potencijalne signale bolova.

Najčešći uzroci bola kod mačaka su povrede, problemi sa zubima, bolovi u želudcu vezani za nakupljanje dlake ili uree kod hroničnog otkazivanja bubrega, pesak i upala urinarnog trakta, artritis i spondiloza kod starijih mačaka i karcinomi u poslednjem stadijumu.

Mačke ipak nalaze načina da nam se požale, tako da možemo na osnovu njihovog ponašanja da zaključimo šta ih boli i koliko je taj bol intenzivan.

Smanjen apetit ili potpuno odbijanje hrane je jedan od prvih znakova bola. Apetit će biti smanjen kod ujednih rana, bolova u zglobovim i kostima, a potpuno će nestati kod bolova u digestivnom I urinarnom traktu.
Smanjena aktivnost najčešće ukazuje na prisustvo bola. Mačka koja ceo dan "spava" verovatno trpi bol pri kretanju. To se odnosi na sve vrste bolova, mačka se primiri, traži da se ugreje i čeka da bol prođe.  Takođe promene u načinu kretanja, hramanje ili pogrbljen stav kičme ukazuju na bolnost određenog dela tela.

Ako mačka stoji iznad činije sa vodom duže vreme ali ne pije vodu, možete biti sigurni da trpi bol u želudcu.

Ukočen pogled ili zurenje u jednu tačku i permanentno raširene zenice su takođe znak bola.

Mačke su najuredniji kućni ljubimci, pola dana provode u lickanju i doterivanju svog krznenog kaputića. Odsustvo ove mačije navike, nakostrešena i prljava dlaka sigurno pokazuju da mačka boluje.
Često se dešava da mačke koje trpe bolove urinarnog trakta pri izbacivanju peska obavljaju nuždu van kutije sa posipom. Promena uobičajenog mesta za spavanje može da bude prouzrokovana bolom koji mačku sprečava da se popne ili skoči na njeno omiljeno mesto.

Mačke nikad ne cvile kao psi. Kad su u veoma jakim bolovima pušaju glasne mjauke, šište ili reže. Izražavanje bola puštanjem glasa kod mačaka izuzetno retka pojava.

Ponekad se dešava da se bol slabijeg intenziteta manifestuje upornim predenjem. Dahtanje širom otvorenih usta je znak jakog bola.



Ponekad mačke intenzivno ližu ili grickaju bolno mesto. Takvo ponašanje se odnosi na bol koji nastaje kao posledica povrede.
I na kraju agresivno ponašanje, pogotovo ako se pojavi iznenada, ili na dodir određenog dela tela koje je bolno, može da vas navede na zaključak da vašu mačku nešto boli.

Poznati su slučajevi pojave agresivnosti kod mačaka koje su trpele bolove od procesa na zubima. Mačkama se vrlo brzo vraćalo dobro raspoloženje posle uklanjanja bolnih zuba.

Ako primetite kod vaše mace neki od ovih simptoma, posavetujte se sa veterinarom, i nikako joj nemojte davati lekove protiv bolova za ljude, jer se metabolizam mačke razlikuje od ljudskog, pa su neki od ovih lekova za njih toksični.

DVM Dragana Petković
Veterinarska Ambulanta Pet Wellness EVA
Pariske komune 27, Novi Beograd, 011 2690118

Krvne grupe kod mačaka i neonatalna izoeritroliza (destrukcija crvenih krvnih zrnaca novorođenih mačića antitelima iz mleka majke).

Mačke, kao i ljudi ili psi, imaju krvne grupe. Postoje A, B i AB krvne grupe koje su dobro poznate, kao i M i N krvne grupe o kojima se još uvek ne zna dovoljno.

Kod mačaka, A grupa je dominantna a B grupa je recesivna, tako da će mačići imati A krvnu grupu ako oba roditelja imaju A, ili ako jedan roditelj ima A, a drugi B krvnu grupu.

B krvnu grupu mogu imati samo mačići čija oba roditelja imaju B grupu.

Mačke koje imaju A krvnu grupu u svom krvotoku nose antitela protiv eritrocita koji nose B krvnu grupu, i obrnuto, tako da bi transfuzija krvi suprotne krvne grupe izazvala ozbiljnu, čak i fatalnu reakciju, potpuno isto kao i kod čoveka.

U slučaju da je neophodno mački dati transfuziju, neophodno je da se odrede krvne grupe primaoca i davaoca, što je od nedavno moguće uraditi i u Veretinarskoj laboratoriji u Beogradu. Antitela krvnih grupa se takođe nalaze u prvom mleku, kolostrumu, koje se luči do 48 sati posle porođaja, koliko traje i sposobnost da ih digestivni trakt tek rođenih mačića apsorbuje u nepromenjenom obliku.

Zastupljenost krvnih grupa kod mačaka zavisi od rase i njihove geografske rasprostranjenosti kao i međusobnog mešanja, odosno odgajivačkog rada. Krvna grupa A je mnogo rasprostranjenja od krvne grupe B, ali se kod nekih rasa mačaka u nekim zemljama pojavljuju linije koje češće imaju B krvnu grupu. AB krvna grupa je izuzetno retka. Rasprostranjenost krvnih grupa mačaka po rasama je prikazana u sledećoj tabeli:

Ukoliko se pare ženka koja ima B krvnu grupu i mužjak sa A krvnom grupom, dobiće se 100% mačića sa A krvnom grupom ako je mužjak A homozigot  ili 75% mačića sa A i 25% mačića sa B krvnom grupom ako je mužjak A heterozigot. Svi mačići koji imaju A krvnu grupu su životno ugroženi ako sisaju, jer će se anti-A antitela iz mleka majke sa B krvnom grupom resorbovati u krv i uništiti crvena krvna zrnca mačića. Ovaj proces se naziva Neonatalna Izoeritroliza.

Simptomi ovog oboljenja su:

-Iznenadna uginuća novorođenih mačića
-Malaksalost, bledilo i žutica    
-Crveno obojena mokraća
-Kod manjeg broja mačića izostaju simptomi
Terapija je izuzetno teška i retko uspešna. Sastoji se ododvajanja mačića od majke i ishrane mlekom u prahu i transfuzije krvi  odgovarajuće krvne grupe.

Kako sprečiti širenje ove bolesti?

Preventiva se sastoji od pravilnog izbora uzgojnih jedinki, pri čemu se savetuje da se izbegavaju mačke koje imaju B krvnu grupu. Ako se iz nekih razloga odaberu jedinke sa B krvnom grupom savetuje se da se mačići prvih 48 sati hrane mlekom u prahu. Posle tog perioda količina antitela u mleku je zanemarljiva, a digestivni trakt mačića više ne propušta velike molekule antitela, tako da se mačići mogu vratiti majci na prirodnu ishranu.

Ovo oboljene je samo još jedan izazov u uzgoju i rešava se odgovornim odgajivačkim radom.

DVM Dragana Petković
Veterinarska Ambulanta Pet Wellness EVA
Pariske komune 27, Novi Beograd, 011 2690118

Vakcinofobija je popularno pitanje u celom svetu. Posledice ovog trenda se odslikavaju i na našim ljubimcima, a zbog određenih predrasuda i nepotpunih informacija razvijen je svojevrsni "pokret" odnosno grupacija ljudi koja preko društvenih mreža promoviše prestanak vakcinacije kao preventive i negira njenu opravdanost.

Vakcinofobija postoji koliko i vakcinacija, i datira još od 18. veka i prvih uspešno sprovedenih vakcinacija. Štaviše, interesantno je, iako manje poznato, da je zvanično prvu uspešnu vakcinaciju sproveo škotski doktor Edvard Džener (vakcinacija protiv malih boginja). Većina ljudi bi otkriće vakcinacije "pripisalo" Luju Pasteru, francuskom naučniku koji je izveo uspešnu vakcinaciju protiv besnila. Nema sumnje da je nauka značajno napredovala od njihovog vremena, te danas imamo izuzetnu mogućnost da se zaštitimo od brojnih bolesti koje su nekada uzimale živote. To je jedina prava činjenica.

Ipak, da se vratimo na kontroverze i najveću diskusiju koja i dalje neopravdano traje. Naime, vakcinofobije se javlja zbog pretpostavljanja rizika koje nije opravdano. Tu spadaju tvrdne poput "činjenica da vakcine nisu prirodne", teorije o lobiranju kojima se okrivljuje farmaceutska industrija, zatim navodni nedostatak zaštite koju pružaju i na kraju odsustvo oboljenja protiv kojih se vrši vakcinacija. Pored toga, informacije koje su vezane za MMR vakcinaciju dece i dovođenje u vezu sa drugim oboljenjima (u ovom slučaju autizmom) izvršile su veliki uticaj na javno mnjenje danas.

Odakle potiču te priče?

Obavezna MMR vakcinacija je uvedena u Velikoj Britaniiji 1988. godine. Nakon objavljivanja Wakefild studije, anti-vakcinalni aktivisti su objavili podatke da je trostruka vakcinacija izazvala razvoj autizma kod 1800 Britanske dece. Ali!!!!! Klinički dokazi u studiji su odabrani od 12 unapred određenih pacijenata sa zapaljenjem creva i poremećajima razvoja, uglavnom autizma. Odakle ovako nešto u publikaciji objavljenoj u svetski priznatom naučnom časopisu?

Radio se zapravo o sukobu interesa tj. činjenici da je studija finansirana od strane advokata koji su zastupali roditelje u tužbama protiv farmaceutskih kompanija zbog mogućeg razvoja autizma. Dalje, ovaj rad je nakon opsežne provere odbačen 1998. godine.

Autor Dr. Wakefield je izbrisan iz britanskog registra doktora i zabranjena mu je medicinska praksa. Sve to naravno dolazi u javnost sa zakašnjenem jer je informacija i dalje prisutna i objavljuje se kao prava, a na osnovu nje se vrši negativna kampanja protiv vakcinacije.

Kakve su posledice? Ponovna pojava u ljudskoj populaciji bolesti za koje smo mislili da su veome retke. Još gore, doktori su danas neiskusni i pojedina oboljenja pogrešno dijagnostikuju jer nemaju iskustva sa njima što za posledicu ima nepravilan tremtman. To dalje može dovesti do neželjenih posledica i velikih neprijatnosti.

Kontroverze u vakcinaciji mačaka

Kada su u pitanju mačke vakcinofobija je vezana za uporedni strah ljudi i poređenje sa vakcinacijom ljudi. Pre svega je to strah od neželjenih reakcija, bilo lokalnih bilo generalizovanih, strah od povratka virulence (ako vakcinišemo bolest se može pojaviti od vakcine), a ne pomaže puno ni sumnja o efikasnosti vakcinacije. Ili vlasnici mačaka jednostavno ne vole da idu kod veterinara?

Na žalost ne mogu vam prikazati zvanične statistike o vakcinaciji mačaka jer one ne postoje, ali na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu u veterini (što u praksi, što u marketingu) jasno mi je da u Srbiji postoji jedan trend koji se godinama ne menja.

Ukupan broj mačaka koje su vakcinisane protiv mačijih infektivnih bolesti je mali, i do 50 PUTA MANJI od vakcinacije pasa pri čemu na terenu imamo sličan broj pasa i mačaka. Još jednom, zvanične statistike su diskutabilne pa pretpostavljamo na osnovu studija snimanja tržišta u Srbiji da postoji oko 1,2 miliona pasa i oko 0,8 miliona mačaka. Većina mačaka nažalost ne posećuje veterinara. Zbog toga procenjujemo da se ne vakciniše više od 50.000 mačaka (zaključak na osnovu količine tj. broja uvezenih doza vakcina za mačke).

Dakle, sa već slabim rezultatom opsega vakcinacije, koji je posledica loše informisanosti imamo i uticaj predrasuda i negativne kampanje u vakcinaciji ljudi. Zbog loše informisanosti nismo ni u mogućnosti da izvršimo izbor niti da dobijemo pouzdane podatke vezane za vakcinaciju mačaka. Često vlasnici i ne znaju da imaju mogućnost da vakcinišu svoje mačke, jer nedostaje edukacija od strane stručnih lica (veterinari, odgajivači, država).

Korisno je da prosečan vlasnik mačke bude obavešten da se ovom problematikom ozbiljno bave svetska udruženja stručnjaka, i da postoje podaci za vlasnike mačaka koji su veoma relevantni. Uz takve informacije se u dogovoru sa veterinarom može napraviti veliki napredak u zdravstvenoj zaštiti.

Sama oboljenja protiv kojih se vrši vakcinacija su podeljena u tri grupe, core grupu – obavezna vakcinacija širom sveta – Panleukopenija mačaka, Rinotraheitis mačaka i kaliciviroza, non core grupa – vakcinacija zavisi od epizotioloških uslova i prisustva bolesti u datom regionu (besnilo, FeLV – mačija infektivna leukoza), i treća grupa koju čine bolesti koje se smatraju nepotrebnim za vakcinaciju.

Preporuke za vlasnike kućnih ljubimaca nalaze se na naslovnoj strani sajta svetskog udruženja veterinara male prakse, sa jako puno detalja: WSAVA.org

INFORMACIJE ZA VLASNIKA MAČKE

Ovde nismo da pričamo o bolestima, njihovom prepoznavanju i terapiji, više bismo bili srećni da se na pravilan način bavimo njihovim sprečavanjem. Prevencija se postiže vakcinacijom prema odgovarajućem protokolu propisanom od strane veterinara, u odnosu na individualne potrebe mačke (okruženje, starosna dob, itd.). Vakcinacija se sprovodi kao primarna vakcinacija kod mačića, i to dvokratno za većinu bolesti. Najbolje vakcine nakon davanja u roku od nedelju dana postižu imuni odgovor i od tog trenutka mačka može da se socijalizuje sa drugim mačkama. Nakon godinu dana se vrši busterizacija. Najbolje vakcine nakon toga treba koristiti svake treće godine.

Od brzine i dužine imuniteta jedino je možda značajnija sigurnost vakcinacije. Ona se ogleda u tome da se neželjene reakcije dešavaju izuzetno retko. Što se efikasnosti tiče ona je najveća kod vakcina koje su "najmodernije" jer sadrže sojeve virusa koji imaju najširi spektar delovanja i na druge sojeve virusa zbog unakrsne zaštite i najvećeg prisustva u okruženju tj. prirodi. Kod mačaka je za pojedine bolesti poput kaliciviroze neophodna primena inaktivisane vakcine. To su "mrtve" vakcine koje kao pojačivača imunog odgovora koriste adjuvans (AlOH ili saponin itd.). Posledica je mogući razvoj malignog tumora fibrosarcoma na koži mačke. Idealna je inaktivisana vakcina i uz nju je razvijena i tehnologija proizvodnje kojom se preskače upotraba adjuvansa. Ovakva vakcina je potpuno sigurna i nema nikakvih neželjenih reakcija.

I na kraju vakcina sa najmodernijom tehnologijom danas i rekombinovanim canarypox virusom (boginje kanarinca) na kojoj se nalaze geni za ekspresiju proteina drugog virusa izazivača oboljenja FeLV (mačija leukoza). Na ovaj način dobija se solidan imunitet protiv svih mačijih infektivnih bolesti.  

Dakle kroz jednu vakcinu dobijamo veliku sigurnost bez lokalnih reakcija, bez posledičnih tumora, brzi razvoj imuniteta i odličnu zaštitu protiv svih oboljenja za koje se vrši vakcinacija. Nije ni čudo što je pomenuta vakcina nazvana Purevax što u prevodu znači "čista vakcina". Kada se vratimo na činjenicu da je u Srbiji tragično mali broj mačaka vakcinisan, da bolesti haraju i da su prisutne, te da su vlasnici mačaka neinformisani... jasno je šta nam je misija i šta nam je činiti. U isto vreme imamo dostupan Purevax – bez adjuvansa, sa prilagođenim sojevima u našim terenskim uslovima, jako kratkim vremenom nastanka imuniteta, dugotrajnom efikasnošću, koji može da bude dodatna motivacija i argument za vakcinaciju vlasničkih mačaka te povećanje broja obuhvaćenih mačaka. Najvažnija stvar je povratak poverenja u vakcinaciju, a on se postiže lako sa ovom vrhunskom vakcinom.

Autor: Vojislav Stamenković DVM
Marketing i tehnički menadžer Royal Vet doo 

Možda ste već pokušali da rešite ovaj problem uzimanjem antihistaminika, i imate HEPA filter vazduha u kući. Možda ste i čuli za izraz "hipoalergenski kućni ljubimac" ali niste znali da se to odnosi i na neke mačke...

Postoje rase mačaka koje se smatraju "hipoalergenskim", tj. onima koje manje izazivaju alergije. Razlog je što one stvaraju manje alergena od ostalih, "normalnih" mačaka.

Mačke naravno, kao i sve druge krznene životinje imaju perut, koja je čest alergen. Međutim, krivac za oko 10% ljudi koji su alergični na mačke je protein Fel d 1, koji se nalazi u pljuvački mačke.

Da budemo precizni, ne postoje 100% "hipoalergenske" domaće mačke ili mačke koje su potpuno ne-alergenske. Sve mačke stvaraju neku količinu peruti, tako da nećete pronaći onu koja nema nikakvih alergena.

Ipak, postoje mačke koje stvaraju manje količine tih supstanci i koje su zbog toga pogodne za ljude sa alergijama. Evo spiska "hipoalergenskih" rasa mačaka koje renomirani veterinarski portal PetMD preporučuje za ljude koji žele mačke ali im je izbor ograničen zbog alergija:

Popularne "hipoalergenske" rase mačaka:

Sibirska mačka (manje Fel d 1 proteina)
Balinezijska mačka (manje Fel d 1 proteina)
Bengalska mačka
Burmanska mačka
Kratkodlaka kolorpoint (varijacija domaće mačke)
Korniš reks
Devon reks
Dugodlaka orijentalna (poznta i kao javanska mačka)
Ociket
Orijentalna kratkodlaka
Ruska plava mačka
Sijamska mačka
Sfinks (golokoža mačka)

Zašto su ljudi alergični na mačke?

Alergiju na mačke izaziva protein u mačjem urinu i pljuvački. Ti proteini se takođe nalaze u mačjoj peruti, suvim ljuspicama kože koji se mogu naći u krznu. Ako ste alergični na mačke a odlučili ste da nabavite jednu, obradovaće vas činjenica da većina ljudi vremenom povećava toleranciju na ove alergene. Postoje određeni postupci koje alergični ljudi mogu primenjivati, kao i lekovi koji pomažu da se umanje simptomi alergija.


Šta raditi ako ste alergični na mačke?

Kako da sebi pomogne osoba koja je alergična na mačke, a lekovi joj ne pomažu? Osim nepopularnih rešenja poput odseljenja iz domaćinstva sa mačkom ili poklanjanja mačke, postoje načini da se smanji dejstvo alergena u kući.

Rešenje je, jednom rečju - ČIŠĆENJE. Većina ljudi ne razume koliko znači svakodnevno četkanje mačke i detaljno usisavanje kuće kada su u pitanju alergije na mačke. Održavajte ravne površine i podove tako da na njima nema mačjih dlaka, i reakcije na mačje alergene bi takođe trebale da se smanje. Podovi i tepisi su savršeno mesto za taloženje mačje dlake i peruti, pa ih usisavajte često, i dubinski perite bar dva puta godišnje. 

Još jedan način da se smanji dejstvo mačjih alergena je da pokušate (bez prisiljavanja) da kupate mačku svakih 4-6 nedelja koristeći šampon za mačke. Ovo će pomoći u uklanjanju nataložene peruti, viška dlake i sasušene pljuvačke, koja sadrži prirodni "dezodorans" i sredstvo za čišćenje koji izazivaju alergijske reakcije. Ispiranje šampona je veoma važno i može biti problematično jer većina mačaka ne voli da bude u vodi. Kada to spojimo sa njihovim kandžama i spretnošću, ogrebotine koje zahtevaju lekarsku intervenciju nisu nemoguće... Bez šale, najbolje da kupanje mačke radite uz pomoć prijatelja ili člana porodice koji će sapunjati i trljati mačku dok je vi nežno držite.



Filter vazduha nekada može biti korisno oružje za borbu protiv alergena. Takav filter pomaže u uklanjanju nečistoća iz okoline, a na tržištu postoji veliki broj modela, različite efikasnosti i cena.

Redovno četkanje i češljanje mačjeg krzna će takođe smanjiti količinu dlake (a time i peruti) koja lebdi u vazduhu.

Odlazak kod lekara radi odgovarajućeg pregleda se preporučuje svim ljubiteljima mačaka koji imaju alergijeske reakcije. Kako postoji mnogo stvari u kući koje mogu izazvati alergijske reakcije, testiranje će pomoći da se odredi tačan uzrok.

Ako postupite po nabrojanim savetima, značajno ćete smanjiti količinu alergena u svom domu, i učiniti ga mestom gde ne kijate, ne kašljete, gde vam nos nije pun, a oči nisu crvene.

Budite strpljivi i uporni - srećno!

Naše kućne mace su po pitanju potreba u ponašanju veoma slične svojoj najbližoj rođaci, afričkoj divljoj mački; a isključiv život u kući, sem ako se ne organizuje drugačije, može dovesti do pojave zdravstvenih problema (poput gojaznosti i dijabetesa) i poremeća u ponašanju (uključujući agresivnost, markiranje stvari po kući i napadno traženje pažnje). Ovo poslednje može ugroziti odnos mačke i vlasnika, a u ekstremnim slučajevima i poklanjanja ili uspavljivanja mačke. Jedan od načina da se izbegnu ti potencijalni problemi je korišćenje igračaka koje ispuštaju hranu kada se mačka igra sa njima i koje su prvobitno razvijene kako bi (koliko je moguće) obogatile vreme i prostor nesrećnim životinjama u zoo vrtovima i laboratorijskim životinjama.

Zagonetke i igračke sa hranom koriste prirodne mačje instinkte da bi ih stimulisale da se potrude kako bi da došle do hrane. Postoji veliki broj ovakvih interaktivnih igračaka na tržištu: neke su malih dimenzija (guraju se ili kotrljaju njuškom ili šapama), dok su druge stacionarne i mogu se koristiti sa vlažnom ili suvom hranom. Kreativni vlasnici i oni koji želi da uštede neki dinar, imaju brojne varijante za pravljenje ovakvih igračaka kod kuće, na primer seckanjem rupa u kutijama za jaja ili flašicama vode, kao i ređanjem kartona od toalet papira. Mi smo probali obe varijante i mačke su podjednako zainteresovane!





Delovanje ovakvih zagonetki i igračaka na mačke je prilično novo polje naučnih istraživanja, a grupa veterinara i bihejviorista u Sjedinjenim Državama dala je korisnu i dobrodošlu dopunu ekspertskoj literaturi jednim vrhunskim tekstom koji je objavljen avgusta 2016. u naučnom biltenu Mačja medicina i hirurgija (Journal of Feline Medicine and Surgery).

Pored davanja ocene o postojećim empirijskim dokazima fizičke i emotivne koristi koje donose zagonetke sa hranom, autori su naveli konkretne detalje o preko 30 slučajeva iz prakse gde su zagonetke sa hranom davane kako bi se pomoglo određeno zdravstveno stanje ili ponašanje. Primeri obuhvataju gojaznu osmogodišnju kratkodlaku mačku koja je izgubila 20% svoje težine za 12 meseci korišćenja interaktivne igračke sa hranom; trogodišnjeg britanskog kratkodlakog mačka čija se impulsivna i frustracijom izazavana agresija prema vlasniku naglo smanjila i potpuno rešila u roku od 6 meseci; kao i dvogodišnjeg domaćeg kratkodlakog mačora čiji je strah od ljudi (uključujući i vlasnike) značajno smanjen nakon početka korišćenja malih i stacionarnih zagonetki sa hranom, do toga da je na kraju dolazio na poziv i bio opušten za maženje.



{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=_bvEDb1X02w{/youtube}

Mačke obično imaju individualni "ukus" po pitanju vrste zagonetki i igračaka sa hranom, a može postojati i neko početno oklevanje vlasnika koje treba prevazići. Autori nude vredne praktične savete, sa spiskom smernica koje pomažu u odabiru prve igračke sa hranom i uputstvom kako je koristiti, kao i savetima za rešavanje eventualnih izazova, poput zabrinutosti vlasnika oko noćne buke ili hrane prosute po celoj kući.

Uz određeno vreme, strpljenje i pravilno upoznavanje, većina (ako ne i sve) mačke se prilagode na igračke i "zagonetke" sa hranom. Toliko se zapravo prilagode da autori proširuju svoje savete do toga kako povećati težinu zagonetki sa hranom za "napredne igrače"!

Konačno, cilj je imati nekoliko vrsta ovih zagonetki, prepreka i igračaka koje su mački dostupne, tako da ona svaki obrok dobija na neki od ovih "obogaćenih" načina.

Mi smo napravili dve varijante zanimacija koje mogu da skrivaju granule hrane, upotrebom kartonskih rolni toalet papira, malo polikolora i obične kancelarijske heftalice. Probajte kod svoje kuće, iznenadićete se koliko će mačke biti mentalno zadovoljene nakon igre kojom su dolazile do svojih omiljenih granula.


Izvor podataka:
The Journal of Feline Medicine and Surgery is the official journal of International Cat Care’s veterinary division, the International Society of Feline Medicine (ISFM), and the American Association of Feline Practitioners (AAFP), and is published by SAGE.

Mačji "hobi" napadanja stopala i pernatih igračaka možda potiče iz instikta, ali takođe ima dosta veze i sa njihovim jedinstvenim vidom. I, po svemu sudeći, naučnici znaju dosta o tome kako mačke vide.

Umetnik Nikolaj Lam, uz pomoć naučnika pokušava da ilustruje razliku između ljudskog i mačjeg vida. Dok su ljudi u stanju da vide jarkije boje tokom dana, mačke imaju bolji periferni vid i vid u mraku.

Noćna stvorenja

Mačke imaju širi ugao gledanja - oko 200 stepeni, u odnosu na 180° kod ljudi. Mačke takođe imaju veći domet perifernog vida, što pomaže u primećivanju miša (ili igračke) koja se mrducka u ćošku.

Mačke su krepuskularne životinje, što znači da su najaktivnije u sumrak i u svitanje. Zbog toga im je tako dobar vid pri lošem svetlu i potreban. Njihove oči imaju 6-8 puta više štapićastih ćelija, koje su osetljivije na slabo svetlo, nego što imaju ljudi. Štaviše, elipsasti oblik mačjeg oka i veća rožnjača i tapetum, sloj tkiva koje može reflektovati svetlost nazad u retinu, pomažu da se "upije" više svetla. Prema rečima Keri Ketring, veterinarke iz očne klinike za životinje "All Animal Eye Clinic" iz Mičigena, tapetum takođe može menjati talasne dužine svetla koju mačke vide, što čini jasnijim lovinu ili siluete drugih objekata sa noćnim nebom u pozadini.

Dodatne štapićaste ćelije takođe mačkama omogućavaju da primete pokrete u mraku bolje nego što su to ljudi u stanju.

Gornja ilustracija pokazuje ljudski vid, a donja kako bi istu scenu videla mačka.


Gornja ilustracija pokazuje ljudski vid, a donja kako bi istu scenu videla mačka.


Vid u više ili manje boja

Ipak, mačji vid nije bolji u svakom pogledu. Retina ljudskog oka ima oko 10 puta više kupastih ćelija, svetlosnih receptora koji najbolje rade svoj posao pri jakom svetlu, nego što ih imaju mačke.

"Ljudi imaju 10-12 puta bolju detekciju pokreta na dnevnom svetlu od mačaka i pasa, jer je vid pri jakom svetlu funkcija kupastih ćelija" dodaje Ketring.

Ljudi takođe imaju tri tipa kupastih ćelija, što nam omogućava da vidimo širok spektar boja, a osetljivost nam je najjača za crvenu, zelenu i plavu. I dok mačke takođe imaju tri vrste kupastih ćelija, njihov broj i raspoređenost svake vrste se razlikuje. U bihejvioralnim testovima, mačke pokazuju da ne vide ceo spektar boja koje većina ljudi vidi.

Neki eksperti smatraju da je mačji vid ograničen na plave i sive boje, dok drugi tvrde da im je vid sličan psećem, ali sa manje bogatim tonalitetom i zasićenjem boja. Psi vide svet u manje nijansi od ljudi i ne razlikuju objekte crvene, zelene, žute i narandžaste boje. Ribe, na primer, mogu videti ultraljubičaste talasne dužine koje ljudi ne mogu videti.


Gornja ilustracija pokazuje ljudski vid, a donja kako bi istu scenu videla mačka.


Mačji vid se posebno ističe noću; mačke imaju 6-8 puta više štapićastih ćelija oka, koje detektuju slabo svetlo, od ljudi.
Autor ilustracija: Nickolay Lamm


Mačke su "kratkovide"

Ljudi takođe mogu videti dosta detaljniju sliku ("rezoluciju") sa većim brojem jarkih boja, zahvaljujući velikom broju kupastih ćelija u svojim očima.

Sem toga, ljudi mogu jasno videti objekte na 30-60 metara, dok mačke moraju biti ne dalje od 6m od objekta kako bi ga videle oštro.

Kako mačke nemaju mišiće koji su potrebni da bi se menjao oblik sočiva njihovih očiju, one ne mogu videti stvari koje su izuzetno blizu, već moraju da se malo odmaknu, objašnjava dalje veterinarka Ketring.

Iako vaša maca bolje vidi nagle pokrete i trk uplašenog miša, postoje mnogi predmeti koji se jako sporo kreću i koje ljudi mogu detektovati svojim vidom, dok mačkama izgledaju potpuno nepokretni.

Ukratko:
- Mačke imaju vidno polje od 200 stepeni, a ljudi 180°.
- Periferni vid ljudi je 20 stepeni sa svake strane. Na ilustracijama je predstavljen kao zamagljenje.
- Periferni vid mačaka je 30° sa svake strane. Takođe je predstavljen kao zamagljenje.
- Mačke mogu videti 6-8 puta bolje pri slabom svetlu nego ljudi, zahvaljujući većem broju štapićastih ćelija, elipsastog oka, velike rožnjače i tapetuma.
- Dok čovek vidi nezamućeno i oštro na 30-60m, mačka mora da priđe na 6m.
- Ljudska retina ima mnogo više kupastih ćelija što nam daje izuzetan vid po danu, sa puno jarkih boja i odličnom detaljnošću, tj. "rezolucijom".

Izvor informacija:
Live Science

Progresivna atropija retine /PRA/ je još jedno nasledno oboljenje koje se pojavljuje kod određenih rasa mačaka i čiji je krajnji ishod slepilo.

Nosioci recesivnih gena koji prenose ovu bolest mogu biti mačke rasa abisinska, somali, ociket, bengal, orijentalne dugodlake + kratkodlake, sijamske, balinežanske (balinese), korniš reks, peterbold, tai, singapurske, tonkinese, američke sa uvijenim ušima (fold) + oštrodlake, i mančkin.

Postoje dve genske mutacije koje prenose ovu bolest: Rdy i rdAc. Mačke mogu biti nosioci jednog ili oba gena. Ako je samo jedan roditelj nosilac ovih gena 25% mačića iz legla će oboleti od ove bolesti, a 50% mačića će biti prenosioci bolesti. Samo 25% mačića su potpuno zdravi.

Delovanje ovih gena se ne vidi pri rođenju. Mačići progledaju na vreme i do 7 meseci se ne vide baš nikakvi simptomi. U tom uzrastu počinje da se pojavljuje degeneracija optičkih ćelija štapića i čepića zbog greške u sintezi njihovih proteina koja vremenom postaje sve obimnija (progresivna).

Simptomi su: preosetljivost na svetlo, jako raširene zenice pri čemu se čak može videti i sjajno očno dno ili oči izgledaju crvene. Mačka sve slabije vidi pa se teže orijentiše u prostoru, što se posebno primećuje prilikom promene sredine. Često se primećuje i promena u ponašanju, jer se mačka inače u velikoj meri oslanja na čulo vida, pa kako vid slabi postaje sve nesigurnija i povlači se, ili postaje preosetljiva i agresvina.

U uzrastu od 1-2 godine mogu se oftalmološkim pregledom ustanoviti promene na očnom dnu. Sa oko 5 godina mačka je potpuno slepa.



Ova bolest je neizlečiva, a preventiva se ponovo svodi na odgovoran odgajivački rad, DNK testiranje uzgojnih mačaka i isključivanje iz uzgoja onih mačaka koje su nosioci ovih gena.


Podelite ovaj tekst sa prijateljima koji imaju mačku neke od rasa koje najčešće pate od ove bolesti - abisinska, somali, ociket, bengal, orijentalne dugodlake i kratkodlake, sijamske i balinese, korniš reks, peterbold, tai, singapurske, tonkinese, američke sa uvijenim ušima i oštrodlake i mančkin.

DVM Dragana Petković
Veterinarska Ambulanta Pet Wellness EVA
Pariske komune 27, Novi Beograd, 011 2690118

Najčešće oboljenje srca koje se pojavljuje kod mačaka je hipertrofična miokardiopatija, što je medicinski izraz za zadebljenje srčanog mišića.

Uzroci za pojavu ove bolesti mogu biti gojaznost i povišen pritisak kao i pojačan rad štitne žlezde, ali najčešće se radi o naslednom oboljenju kod pojedinih rasa kao što su maine coon, ragdoll, američka kratkodlaka mačka i neke linije persijskih mačaka.


 
U toku bolesti dolazi postepeno do zadebljanja srčanog mišića, posebno leve komore i uvećanja celog srca, pri čemu se zapremina leve komore smanjuje, a srce radi sa povećanim naporom. Često dolazi do zadebljanja mitralnih zalistaka koji zatvaraju prolaz izmedju leve komore i predkomore što ima za posledicu vraćanje krvi iz komore u predkomoru, dodatno otežavajući rad srca. Takvo stanje povećava mogućnost za stvaranje krvnih ugrušaka i začepljenje krvnih sudova.

Posledica začepljenja krvnih sudova može da bude iznenadno otkazivanje zadnjih nogu, kao i infarkt srca. Usled oslabljenog rada srca pojavljuje se voda (eksudat) u plućima i trbušnoj duplji.

Simptomi se ponekad mogu pojaviti već u četvrtom mesecu života, iako se često dešava da mačka nema nikakvih tegoba do uzrasta od dve godine. Prvi simptomi su malaksalost i letargija, slabljenje apetita, otežano disanje, ubrzan, nepravilan puls, ljubičasto obojene sluzokože usta i nosa (cijanoza), zamaranje pri najmanjem naporu, suv kašalj, iznenadna paraliza zadnjih nogu, i na kraju srčani zastoj i kolaps.


 
Dijagnoza se postavlja auskultacijom, pri čemu se mogu čuti ubrzan, i nepravilan puls i patološki šumovi na srcu i plućima, kao i povećanje srčane mukline, što govori o uvećanju srca. EKG daje puno informacija o promenama u srčanom radu. Rentgenskim snimanjem se može videti uvećano srce i voda u plućima.

Ultrazvučni pregled nam daje kompletan uvid u promene na srcu. DNK test pouzdano pokazuje da li mačka ima ovu naslednu bolest ili ne.

Terapija ublažava simptome i produžava kvalitetan život mačke, ali ne dovodi do izlečenja. U terapiji se koriste beta blokatori, blokatori kalcijumskih kanala, ACE inhibitori i diuretici po potrebi.

Takođe, pravilna ishrana i dovoljno aktivnosti, koje imaju za cilj sprečavanje gojaznosti, u velikoj meri ublažavaju simptome.
 
Preventiva se pre svega zasniva na testiranju uzgojnih mačaka, pri čemu se iz uzgoja isključuju mačke koje su pozitivne na HCM. Odgovoran odgajivački rad može da svede ovu neizlečivu bolest na sporadične slučajeve.

DVM Dragana Petković
Veterinarska Ambulanta Pet Wellness EVA
Pariske komune 27, Novi Beograd, 011 2690118

Kada gledate svoju mačku da "napada" svoju omiljenu igračku, npr. plišanog miša, sigurno primećujete tragove njene divlje, lovačke prirode. Kako je pravilo među predatorima "jedi ili budi pojeden", mačke instinktivno skrivaju bol kao deo mehanizma opstanka, ne bi li sprečili druge predatore da primete njihovu eventualnu slabost i ranjivost.

Istina, vaša mačka kućna ljubimica sigurno ne mora da lovi svoju hranu, a ni vi ne ličite na gladnog vuka ili pticu grabljivicu (potencijalnu opasnost), ali pomenuti instinkt je i dalje prisutan.

Ljudi su vekovima pogrešno zaključivali da to što mačke ne pokazuju bol znači da ga ne osećaju. Srećom mi danas znamo da to jednostavno nije tačno. Nervni sistem mačke je relativno sličan onom kod ljudi, pa se može zaključiti da isto ono što je bolno za ljude jeste bolno i za mačke.

Ipak, takva "gluma", ponašanje koje pruža neku vrstu zaštite u prirodi može biti problematično kada je u pitanju kućna mačka, jer otežava vlasniku da primeti da životinju nešto boli.

Pokazatelji da mačka možda ima bolove:

Opšte pravilo: Kada god mačka počne da se neobično ponaša, vreme je da se poseti veterinar.

U poređenju sa uobičajenim ponašanjem određene jedinke, na bol mogu ukazivati:

- Smanjeno lizanje i nega dlake

- Smanjena aktivnost, poput skakanja hodanja ili igranja

- Manje interakcije sa članovima porodice

- Skrivanje

- Gubitak apetita i smanjivanje telesne težine

- Agresivnost ili trzanje prilikom dodira

- Vršenje nužde na neuobičajenim mestima

- Pojačano mjaukanje

- Ubrzan puls i disanje

- Raširene zenice

Iako starije mačke ne pokazuju očigledne simptome bola, rentgen ne greši: Mačke mogu patiti od artritisa u nogama i kičmi, isto kao i psi. Međutim, pokazatelji su znatno manje primetni.

Mačka koja se inače lizala sa zadnjom nogom izdignutom pravo nagore će možda prestati da se liže - i postati ućebana i bez sjaja - jer joj je bolno da se savije kao što je to nekada radila.

Da li vaša starija mačka i dalje voli da se igra ili izbegava aktivnost?


Mačke mogu vršiti nuždu na nepredviđenim mestima van toaleta ako su im ivice toaleta previsoke, pa im je teško da podignu noge preko. Takođe, ako je možda toalet u podrumu ili na spratu, penjanje i spuštanje niz duge stepenice predstavlja previše bolnu aktivnost za njihove ukočene zglobove.

Mačka sa artritisom može ali ne mora šepati, ali ukoliko je prestala i da skače na fotelje i krevete, to može ukazivati na neke bolove.

Sve navedeno govori da vlasnik treba da obrati posebnu pažnju na suptilne promene u ponašanju mačke. Naravno, kada je mačka u poznijim godinama, korisno je češće rutinski posećivati veterinara.

Izvor informacija:
Vetstreet.com

Detalji istraživanja, objavljenog u naučnom biltenu PLOS ONE, opisuju antivirusnu terapiju koja sprečava virus da se umnožava i zaustavlja napredovanje bolesti. Mačke koje su dobile terapiju su izbegle skoro sigurnu smrt i zatim se čudesno vratile u normalan tok oporavka.

FIP, mačji infektivni peronitis se obično javlja kod mlađih mačaka (do 3 godine starih) a izaziva ga određena vrsta bolesti koja se zove koronavirus. Većina vrsta mačjih koronavirusa su relativno bezopasni. I zapravo su česte infekcije - izazivajući blaga crevna zapaljenja, ukoliko bude ikakvih simptoma - dok manji procenat njih nastavi putem mutacije u zloćudni FIP.

O FIP-u je za Zdravu macu nedavno pisala naša saradnica DVM Dragana Petković iz veterinarske ambulante Pet Wellness Eva a taj tekst pročitajte OVDE. 

Nakon što virus postane FIP, najčešći rezultat je "vlažni" oblik bolesti, koji dovodi do nagomilavanja tečnosti u abdomenu, groznice, žutice i gubitka težine. Stanje je veoma teško za dijagnostikovanje, a simptomi često kao da se pojavljuju niotkuda, jer mačke odlično skrivaju koliko se loše zaista osećaju.

Trenutno ne postoji lek za FIP, a nakon što se gorenavedeni simptomi pojave, smrt obično nastupa u roku od nekoliko nedelja do meseci.

Do danas, prema rečima istraživača, nije bilo jasno da li antivirus sam po sebi može preokrenuti smrtonosno delovanje mačjeg infektivnog peronitisa (FIP-a). Međutim, nova terapija prema njihovim rečima radi upravo to!

"Ovo je prvi put da smo prikazali eksperimentalne dokaze uspešne terapije laboratorijskih mačaka u poodmaklom kliničkom stadijumu mačjeg infektivnog peronitisa - FIP-a", kaže vođa naučnog tima Yunjeong Kim, vanredni profesor u odeljenju za dijagnostičku medicinu i patologiju Univerziteta u Kanzasu.



"Otkrili smo da antivirusni tretman dovodi do potpunog oporavka mačaka kada je terapija započeta u fazi bolesti koja bi inače bila fatalna ukoliko se ne leči", navode naučnici.

Sve mačke koje su bile obuhvaćene ovom studijom su se potpuno oporavile i bile zdrave u roku od 20 dana od početka primanja nove antivirusne terapije.

Rezultati su dobijeni kod mačaka kojima je FIP eksperimentalno dat u laboratorijskim uslovima, tako da vođa naučnog tima Kim kaže da je sledeći korak da se ispita efikasnost antivirusa kod mačaka koje su "prirodno" zaražene FIP-om.

Izvor vesti:
PLOS ONE