Hiljade godina pre nego su počele da dominiraju internet kulturom, mačke su se raširile starom Euroazijom i Afrikom prenošene od strane ranih farmera, pomoraca, pa i Vikinga. Ovo su zaključci prvog velikog ispitivanje DNK antičkih mačaka.
Ovo istraživanje, predstavljeno na konferenciji 15. septembra 2016., uključilo je DNK više od 200 mačaka koje su živele u periodu od pre 15.000 godina do 18. veka.
Naučnici imaju malo podataka o domestifikaciji mačaka, a postoji i tekuća debata oko toga da li je domaća mačka (Felis silvestris) zaista domaća životinja - tj. njeno ponašanje i anatomija se jasno razlikuju od njenih divljih rođaka. "Mi ne znamo istoriju antičkih mačaka. Mi ne znamo njihovo poreklo, ne znamo kako se njihovo širenje odvijalo." kaže Eva Maria Geigl, evolutivna genetičarka na Žak Monod institutu u Parizu (Jacques Monod). Ona je predstavila istraživanje na 7. Međunarodnom simpozijumu biomolekularne arheologije, u Oksfordu, a na projektu su radile i njene kolege Klaudio Otoni i Tieri Grenž (Claudio Ottoni, Thierry Grange).
Mumificirana mačka iz Starog Egipta, danas se nalazi u muzeju u Londonu.
9500 godina stara ljudska grobnica na Kipru je takođe sadržala ostatke mačke. To ukazuje da je savezništvo ljudi i mačaka postojalo najmanje još od početka poljoprivrede, koja se odigravala u obližnjem "Plodnom polumesecu"* pre 12000 godina. Stari Egipćani su možda pripitomili divlje mačke pre oko 6000 godina, a za vreme kasnijih egipatskih dinastija mačke su mumificirane u milionima. Jedna od prethodnih studija genetike antičkih mačaka je uključivala mitohondrijalni DNK (koji, za razliku od većine nukleusne DNK, se nasleđuje samo preko majčine linije) za samo tri mumificirane egipatske mačke.
Tim pomenute naučnice je produžio istraživanje prema tim saznanjima, ali je znatno proširio pristup i brojnost uzoraka. Naučnici su analizrali mitohondrijalni DNK iz ostataka 209 mačaka iz preko 30 arheoloških lokaliteta širom Evrope, Srednjeg Istoka i Afrike. Uzorci koji datiraju od Mezolita - perioda koji je direktno prethodio razvoju poljoprivrede, kada su ljudi živeli kao lovci-skupljači - pa sve do 18. veka.
Mačja populacija kao da se uvećavala u dva talasa, otkrili su autori studije. Divlje mačke Srednjeg Istoka sa određenim mitohondrijalnim nasleđem su se širile sa ranim farmerskim naseobinama do istočnog Mediterana. Eva-Maria smatra da su zalihe žitarica vezanih za te rane poljoprivredne komune privlačile glodare, što je istovremeno privlačilo mačke. Nakon što su shvatili korist od prisustva mačaka u svojoj blizini, ljudi su možda počeli da pripitomljavaju te mačke.
Hiljadama godina kasnije, mačke koje su potekle od tih u Egiptu, raširile su se velikom brzinom po Evroaziji i Africi. Mitohondrijalno nasledstvo uobičajeno kod egipatskih mumificiranih mačaka od kraja 4. veka p.n.e. do 4. veka nove ere se takođe nalazi kod mačaka u Bugarskoj, Turskoj i onih u podsaharskoj Africi iz približno istog perioda istorije. Moreplovci su verovatno mačke čuvali kako bi kontrolisale glodare, kaže Geigl, čiji je tim takođe pronašao mačje ostatke sa ovim maternjim DNK nasleđem na lokalitetu Vikinga koji datira između 8. i 9. veka nove ere u severnom delu Nemačke.
"Postoji jako puno interesantnih zapažanja" u studiji, kaže Pontus Skoglund, populacioni genetičar sa "Harvardske medicinske škole" u Bostonu (Harvard Medical School, Boston). "Ja nisam ni znao da su postojale mačke kod Vikinga". On je takođe bio impresioniran činjenicom da je tim Eve-Marije Geigl uspeo da otkrije stvarna kretanja populacija iz mitohondrijalnoe DNK, koja prati samo jednu maternju liniju. Ipak, Skoglund misli da nukleusna DNK - koja daje podatke više o precima jedinke - može odgovoriti i na još nerešena pitanja o domestifikaciji mačaka i njihovom širenju, poput njihovog odnosa prema divljim mačkama, sa kojima se i dalje ukrštaju.
Tim Eva-Marije Geigl je takođe analizirao nukleusne DNK nizove za koje se zna da tabby (tigrastim) mačkama daje tufnaste šare na krznu, i otkrio da mutacija koja je zaslužna za to nije postojala pre perioda Srednjeg veka. Ona se nada da će sekvencirati još DNK antičkih mačaka. Nažalost, finansiranje moderne genomike** mačaka je oskudno, što je jedan od razloga što kasni iza takvih istraživanja kod pasa. Suprotno tome, tim koji mapira domestifikaciju pasa je na sastanku u Oksfordu objavio da priprema sekvenciranje nukleusne DNK iz ostataka više od 1000 antičkih pasa i vukova.
Naučnica je na kraju razgovora oštro opovrgla insinuaciju reportera da su psi verovatno popularniji među naučnicima od mačaka. "I mi takođe možemo to da uradimo. Samo su nam potrebna odgovarajuća sredstva".
Nama, radoznalim vlasnicima i ljubiteljima mačaka ostaje da čekamo i navijamo za naučnike! :)
Izvor informacija: Nature.com
* - Plodni polumesec je neformalni naziv za plodne regije Mesopotamije i Levanta.
** - Genomika je nauka koja se izučava strukturu i organizaciju genoma.